Dopis koji je dr. Dijana Marković-Bajalović uputila Savetu za borbu protiv korpucije

Ponavljamo odličan tekst koji je gospođa Dijana Marković Bajalović napisala još u oktobru 2011. godine. U njemu su svi argumenti i sva objašnjenja koja se i danas koriste u tužbama. Pojašnjene su promenjene okolnosti, razlika između poništaja i raskida ugovora itd… Podsećamo da se dobar deo ovoga što je tada napisano, kasnije ispostavio kao istina tokom sudskih procesa i donetih presuda, kako onih ranijih za kamate, tako i ovih nedavnih za raskid ugovora.

PROBLEM STAMBENIH KREDITA INDEKSIRANIH U ŠVAJCARSKIM FRANCIMA

Dramatičan porast vrednosti švajcarskog franka u odnosu na druge valute u poslednjih nekoliko godina, stvorio je poteškoće za dužnike koji su podigli stambene kredite indeksirane u ovoj valuti. Redovna otplata tih kredita otežana je, a u slučaju jednog broja korisnika potpuno onemogućena, zbog drastično povećanih dinarskih iznosa mesečnih anuiteta. Problem otplate kredita je dodatno otežan načinom ugovaranja kamata, koji dozvoljava bankama da jednostrano menjaju (povećavaju) kamatnu stopu, uvećavajući time svoju maržu. S tim u vezi postavlja se pitanje kakve su mogućnosti pravne zaštite korisnika kredita?

1. Sadržina obaveze korisnika stambenih kredita indeksiranih u stranoj valuti

Devizni krediti za kupovinu stanova dozvoljeni su čl. 25 st. 2. Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS“, br. 62/2006 i 36/2011), u skladu sa kojim banka može rezidentu – fizičkom licu odobriti kredit u devizama radi kupovine nepokretnosti u zemlji. Za izvršavanje obaveza po ovim kreditima od značaja su još čl. 394., 395. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. glasnik RS“, br. 29/78, 39/85, 46/89 i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl.list SCG“, br. 1/2003). U skladu sa načelom monetarnog nominalizma (čl. 394. ZOO), kada obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koju obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo. Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (čl. 395. ZOO). Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (čl. 1065. ZOO).

Prilikom utvrđivanja sadržine obaveze korisnika stambenih kredita, prethodno se postavlja pitanje jesu li banke korisnicima kredita odobrile i isplatile kredit u stranoj valuti (evrima ili švajcarskim francima), ili su odobrile kredit u dinarima indeksiran u stranoj valuti? Odgovor na ovo pitanje može se dati jedino analizom sadržine tipskih ugovora o stambenom kreditu koje su banke zaključivale sa svojim klijentima.

Primera radi, u tipskom ugovoru banke koja je odobrila veliki broj stambenih kredita u švajcarskim francima, nalazi se klauzula sledeće sadržine:

„Banka stavlja Korisniku kredita na raspolaganje dugoročni kredit u iznosu od ______ CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj.

Za obračun vrednosti duga koristiće se valutna klauzula tako što se iznos duga na dan zaključenja Ugovora utvrđuje u švajcarskim francima, a preračunava se u dinare po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj, kao i na dan otplate svakog anuiteta i svih drugih dugovanja Korisnika kredita.“

Iz navedenog proizlazi da banka korisniku kredita nije odobrila kredit u devizama, već u dinarima, ali je kredit indeksiran u stranoj valuti, kako bi se banka zaštitila od rizika pada realne vrednosti dinara. Korisnik kredita nema obavezu da vrati devize, već dobijeni dinarski iznos kredita, revalorizovan primenom valutne klauzule. Navedeno je veoma značajno zbog toga što banke odriču mogućnost izmene kredita indeksiranih u švajcarskim francima sa obrazloženjem da one moraju iz prihoda ostvarenih naplatom anuiteta da kupuju švajcarske franke. Taj argument nema nikakvo utemeljenje, jer su krediti odobreni iz sredstava banaka prikupljenih po osnovu depozita domaćih fizičkih i pravnih lica, a isplaćeni su korisnicima kredita u dinarima.

2. Način utvrđivanja iznosa kamatne stope

Najveći broj stambenih kredita ugovoreno je sa promenljivom kamatnom stopom. Način utvrđivanja iznosa kamatne stope različit je od banke do banke. Tako je u ugovorima pojedinih banaka predviđeno da se kamatna stopa sastoji se od fiksnog dela ugovorenog u fiksnom procentu i varijabilnog dela, ugovorenog u iznosu tromesečnog ili šestomesečnog LIBOR-a. Istovremeno je predviđeno pravo banke da jednostrano menja visinu kamatne stope u skladu sa izmenama „akata poslovne politike banke“. U ugovorima drugih banaka način određivanja visine kamatne stope još je neprecizniji. Tamo se određuje da se promenljiva nominalna kamatna stopa sastoji od osnovne kamatne stope uvećane za marginu banke, pri čemu se iz ugovora ne vidi ni kako se određuje osnovna kamatna stopa, niti šta čini marginu banke. Treći primer su ugovori banaka koji predviđaju promenu nominalne kamatne stope u zavisnosti od „politike banke i promena na tržištu kamatnih stopa“. U svim navedenim primerima banke su sebi ostavile širok manevarski prostor za promenu (povećanje) kamatne stope na štetu dužnika.

3. Posledice po dužnike

Ugovaranje valutne klauzule u švajcarskim francima i zloupotreba ugovornih odredaba o načinu obračuna kamata imali su za posledicu enorman rast anuiteta u dinarskim iznosima. U 2011. godini rast je dostigao oko 90% u odnosu na dinarski iznos anuiteta u momentu zaključenja ugovora o kreditu, što je mnogo više nego što je iznosio rast kursa ostalih valuta u odnosu na dinar, stope inflacije i drugih pokazatelja pada vrednosti dinara u odgovarajućem periodu. Primera radi, u periodu avgust 2007. – septembar 2011. kurs evra prema dinaru ojačao je za svega 29%, dok je kurs dolara ojačao za svega 27%. U istom periodu inflacija u Srbiji iznosila je 8,6% za 2008., 6,6% za 2009., 11,5% za 2010, dok je projektovana inflacija za 2011. manja od 10%.

Veličina tereta otplate kredita u švajcarskim francima postaje još upečatljivija ako se uzme u obzir da u prvim godinama otplate kredita najveći deo auniteta čini kamata. To znači da su korisnici kredita u periodu 2007-2011. plaćali mnogo veći nominalni dinarski iznos kamata od ugovorenog, jer je indeksiranje kredita u švajcarskim francima imao za posledicu gotovo dvostruko povećanje vrednosti glavnice u dinarima i samim tim odgovarajuće povećanje nominalnog iznosa naplaćenih kamata.

4. Neadekvatnost indeksiranja kredita u devizama

Indeksiranje kredita u stranoj valuti, umesto korišćenja drugih metoda indeksiranja, veoma je nepovoljno za korisnika kredita:

“Stanovište da bi i sada, umesto deviznog kursa, trebalo koristiti opšti indeks porasta cena, odnosno indeks porasta cena na malo, u zavisnosti od toga koji od ovih indeksa operativno brže i urednije obezbeđuje službena statistika, ne znači da je u pitanju samo formalna zamena revalorizacionog faktora.

Devizna klauzula uzima u obzir samo kretanje deviznog kursa, koji pored objektivne može da sadrži i špekulativnu komponentu, i u našim uslovima konstantnog slabljenja kursa domaće valute, štiti samo interese poverioca, a dužniku nameće dodatne obaveze koje on nema mogućnosti da bilo čime kompenzira. Dužnik svoje prihode ne ostvaruje u devizama, već u domaćoj valuti. Međutim, opšti indeks cena na svoj način odražava kretanje cena imovine i potraživanja, kao i opštu kupovnu moć. Naime, realna je pretpostavka da porast cena – inflaciju, prati i kakav-takav porast primanja, odnosno dohodaka pravnih i fizičkih lica, pa se na taj način, u svakom slučaju, u većoj ili manjoj meri, uzima u obzir i mogućnost dužnika da udovolji povećanim – revalorizovanim obavezama po osnovu kreditnog zaduženja. Drugim rečima, indeksom cena kao revalorizacionim faktorom vodi se računa i o interesu poverioca i o interesu dužnika.”

Iako na prvi pogled indeksiranje stambenih kredita u švajcarskim francima odgovara bankama kao poveriocima, dublja analiza pokazuje da se na taj način povećava i kreditni rizik banke. Najveći broj stambenih kredita obezbeđen je hipotekom na nepokretnosti koja je kupljena istim kreditom. Povećanje dinarskog iznosa glavnice daleko iznad nominalnog iznosa odobrenog  kredita i kontinuirani pad tržišnih cena nepokretnosti, koje se inače formiraju i izražavaju u evrima, ima za posledicu da dugovani iznos glavnice daleko nadmašuje tržišnu vrednost hipotekovane nepokretnosti, odnosno da su povećani rizični plasmani banke. U skladu sa tač. 41. Odluke o upravljanju kreditnim rizicima banke (“Sl. glasnik RS”, br. 129 / 2007, 63 / 2008 i 112 / 2008),banka je dužna da vrši procenu kreditnog rizika i da rangira plasmane u odgovarajuće rizične kategorije prema stepenu naplativosti. Banka je dužna da obezbedi kontinuirano praćenje i proveru adekvatnosti rangiranja plasmana u ove kategorije. Ako plasmani banke pređu iz viših u niže rizične kategorije, banka ima obavezu da poveća izdvajanja u obavezne rezerve.

5. Mogućnost pravne zaštite korisnika kredita

Korsinici stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima pravnu zaštitu mogu ostvarivati na dva načina: korišćenjem mehanizma nadzora nad bankama koji vrši Narodna banka Srbije  i privatnom tužbom sudu.

5. 1. Ovlašćenja Narodne banke Srbije

Ovlašćenja Narodne banke Srbije u pogledu očuvanja stabilnosti finansijskog sistema i kontrole rada banaka uređena su Zakonom o Narodnoj banci Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 72/2003, 55/2004, 85/2005 i 44/2010, dalje: Zakon o NBS) i Zakonom o bankama („Sl. glasnik RS“, br. 101 / 2005 i 91/2010, dalje: ZOB). U skladu sa čl. 4. st. 1. tač. 3) i 4) Zakona o NBS, NBS utvrđuje i sprovodi aktivnosti i mere radi očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema i vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banaka. U skladu sa čl. 14. st. 1. tač. 11) Zakona o NBS, Izvršni odbor NBS preduzima mere i aktivnosti radi očuvanja i jačanja monetarne i finansijske stabilnosti. U skladu sa čl. 45. st. 3. ZOB, u okviru svoje kontrolne funkcije, NBS je ovlašćena da proverava da li se banka pridržava dobrih poslovnih običaja, opštih uslova poslovanja i ugovora sa klijentima. NBS može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata  i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (čl. 43. ZOB). NBS može propisati bliže uslove i način objavljivanja i primene opštih uslova poslovanja banke (čl. 42. st. 5.). Kada NBS u postupku vršenja kontrole zakonitosti poslovanja utvrdi da je banka postupala suprotno odredbama ZOB, Zakona o NBS i drugim propisima, dužna je da preduzme jednu od sledećih mera (čl. 112. ZOB): 1) upućivanje opomene; 2) upućivanje nalogodavnog pisma; 3) izricanje naloga i mera za otklanjanje nepravilnosti; 4) uvođenje prinudne uprave; 5) oduzimanje dozvole za rad. Odluku o meri koju će preduzeti NBS donosi na osnovu diskrecione procene: težine utvrđenih nepravilnosti; pokazane spremnosti i sposobnosti organa banke da otklone utvrđene nepravilnosti; stepena kojim banka ugrožava finansijsku disciplinu i nesmetano funkcionisanje bankarskog sistema. Kod ocene težine nepravilnosti uzima se u obzir, između ostalog: broj utvrđenih nepravilnosti i njihova međusobna zavisnost, trajanje i učestalost učinjenih nepravilnosti i zakonitost rada banke. Pored izrečenih mera NBS može banci izreći novčanu kaznu u visini 1-5% novčanog dela osnivačkog kapitala banke, a članovima upravnog ili izvršnog odbora banke u visini jedne do dvanaest zarada (čl. 113. ZOB).

U svojim javnim istupanjima predstavnici NBS su odrekli mogućnost preduzimanja bilo kakvih posebnih mera u odnosu prema bankama koje su odobravale kredite indeksirane u švajcarskim francima, sa obrazloženjem da treba sačekati početak primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011), iako ZOB i Zakon o NBS daje NBS dovoljno ovlašćenja da zaštiti korisnike kredita indeksiranih u švajcarskim francima i opštu finansijsku stabilnost, koja je ugrožena otežanom otplatom tih kredita.

Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga preciziraju se obaveze banaka u pružanju određenih usluga svojim klijentima. Sa stanoviša zaštite interesa korisnika kredita posebno su značajne odredbe Zakona kojim se uređuju obaveze davalaca finansijskih usluga prilikom zaključivanja ugovora sa klijentima, sadržina ugovora o kreditu i način utvrđivanja visine promenljive nominalne kamatne stope.

Čl. 8. Zakona predviđeno je da ugovorna obaveza mora biti određena ili odrediva. Novčana ugovorna obaveza je odrediva što se tiče njene visine ako zavisi od ugovorenih promenljivih elemenata, odnosno promenljivih i fiksnih, s tim što su promenljivi elementi oni koji se zvanično objavljuju (referentna kamatna stopa, indeks potrošačkih cena i dr.). Promenljivi elementi moraju biti takve prirode da na njih ne može uticati volja ni jedne od ugovornih strana. Ugovori ne mogu da sadrže upućujuću normu na poslovnu politiku kad su u pitanju oni elementi koji su Zakonom predviđeni kao obavezni elementi ugovora. Davalac finansijske usluge je dužan da novčanu ugovornu obavezu utvrđuje na Zakonom propisani način.

U skladu sa čl. 19. Zakona, ugovor o kreditu mora da sadrži, između ostalog:

1) kod kredita indeksiranih u  stranoj valuti – valutu u kojoj banka indeksira kredit, tip kursa valute koji se primenjuje prilikom odobravanja i otplate kredita (zvaničan srednji kurs), kao i datum obračuna;

2) visinu nominalne kamatne stope uz određenje da li je fiksna ili promenljiva, a ako je promenljiva – elemente na osnovu kojih se određuje (referentna kamatna stopa, indeks potrošačkih cena i dr.), njihovu visinu u vreme zaključenja ugovora, periode u kojima će se menjati, kao i fiksni element ako je ugovoren;

3) efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati a izračunat je na dan zaključenja ugovora.

Promenljiva nominalna kamatna stopa Zakonom je definisana (čl. 26.) kao kamatna stopa čija visina zavisi od ugovorenih promenljivih elemenata, s tim što promenljivi elementi mogu biti samo oni koji se zvanično objavljuju (referentna kamatna stopa, indeks potrošačkih cena i dr.) Priroda tih elemenata mora biti takva da na njih ne može uticati jednostrana volja ni jedne od ugovornih strana.

Odredbe Zakona se primenjuju i na ugovore o kreditu koji su zaključeni pre njegovog stupanja na snagu (4.6.2011.), odnosno početka primene (5.12.2011.). U pogledu tih ugovora obaveze banaka su sledeće:

1) Banke su dužne da odredbe Zakona o određenosti, odnosno odredivosti ugovora (čl. 8.) i o promenljivoj nominalnoj kamatnoj stopi (čl. 26. st. 1. i 3.) primenjuju na sve obaveze po osnovu ugovora koje dospevaju posle dana početka primene Zakona (čl. 54. st. 1.);

2) Banke su dužne da od dana početka primene Zakona, ugovore koji su zaključeni do tog dana usklade sa odredbama Zakona na taj način da visina ugovorene promenljive a neodredive kamatne stope, odnosno promenljivog neodredivog elementa te stope ne može biti veća od njihove inicijalne visine (visine u momentu zaključenja ugovora). Banke ne mogu korisnicima da naplaćuju posebnu naknadu za usklađivanje ugovora, niti da od njih potražuju naknadnu dokumentaciju;

3) U periodu od dana stupanja na snagu Zakona do dana početka njegove primene (4.6.-5.12.2011.) banke ne mogu uvećavati visinu kamatnih stopa koristeći ugovorene neodredive elemente.

Iz navedenog proizlazi da će se nakon početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga (5.12.2011.) poboljšati položaj korisnika kredita čiji ugovori ne određuju precizno visinu kamatne stope ili način njenog utvrđivanja. Zakonom se ne otklanjaju nepravilnosti koje su banke učinile u ugovaranju i obračunu kamatnih stopa u periodu do početka primena Zakona. To nije ni moguće, jer bi se u suprotnom Zakon primenjivao retroaktivno. Ostaje otvoreno pitanje da li je u prelaznim i završnim odredbama Zakona trebalo predvideti njegovu retroaktivnu primenu, što je dopušteno iz razloga javnog interesa? Nezavisno od toga, NBS i dalje ima mogućnost da postupanje banaka po zaključenim ugovorima o stambenim kreditima kontroliše po osnovu navedenih odredaba Zakona o NBS i ZOB.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga dopunjuje i precizira postupak zaštite korisnika kredita, koji je već predviđen važećim propisima u bankarskom sektoru. Ako klijent smatra da se banka ne pridržava obaveza iz zakona, opštih uslova poslovanja, dobrih poslovnih običaja ili zaključenog ugovora dužan je najpre da uputi prigovor banci –  rukovodiocu organizacione jedinice banke u čijem je delokrugu unutrašnja revizija, nadležnoj organizacionoj jedinici ili nadležnom organu banke (čl. 45. ZOB i čl. 42. st. 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Banka je dužna da podnosiocu prigovora odgovori u roku od 30 dana. Ako korisnik nije zadovoljan odgovorom banke ili mu ona ne odgovori u zakonskom roku, može u pisanoj fomi obavestiti NBS o svom prigovoru, koja dalje preduzima mere iz svoje nadležnosti. NBS donosi rešenje kojim banci nalaže otklanjanje uočenih nezakonitosti. Istim rešenjem NBS izriče novčanu kaznu. Rešenje NBS postaje konačno i izvršno nakon dostavljanja banci. Ako banka ne postupi po rešenju, NBS donosi novo rešenje kojim izriče novčanu kaznu u dvostrukom iznosu. NBS je dužna da o preduzetim merama obavesti korisnika. Takođe, NBS će javno saopštiti informacije o davaocima kod kojih je utvrđeno da nisu postupali u skladu sa zakonom na svojoj Internet stranici ili na drugi način.

Ako NBS utvrdi da nema povreda zakona, korisnik kredita ili banka mogu staviti predlog da NBS posreduje radi vansudskog rešavanja spornog odnosa (čl. 43. st. 2. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Postupak posredovanja je poverljiv i hitan. Sporazum postignut u postupku posredovanja nema snagu izvršnog naslova, već predstavlja jedan oblik vansudskog poravnanja, kojim se ne utiče na pravo korisnika kredita da eventualno vodi sudski spor radi zaštite svojih prava.

 

6.1. Građanskopravna zaštita korisnika kredita

Korisnici kredita mogu ostvarivati pravnu zaštitu i po osnovu opštih pravila građanskog prava, čiji izvor su ZOO i Kodeks poslovne etike („Sl. glasnik RS“, br. 1/2006).

Sadržina ugovornih obaveza banke i korisnika kredita utvrđuje se primarno na osnovu ugovora o kreditu koji je korisnik potpisao sa bankom i opštih uslova banke, koji su bili na snazi u momentu zaključenja ugovora o kreditu. Odredbe ugovora imaju prednost u odnosu na opšte uslove poslovanja. U slučaju da se isto pitanje različito uređuje ugovorom između banke i korisnika i opštim uslovima, za odnos između banke i korisnika merodavno je ono što piše u ugovoru. Opšti uslovi poslovanja moraju biti objavljeni ili korisnik kredita na drugi način mora biti upoznat sa njim. Eventualne naknadne promene opštih uslova poslovanja ne utiču na sadržinu ugovornih obaveza, izuzev ako su se ugovorne strane saglasile da će se izmenjeni opšti uslovi primenjivati i na postojeće ugovore. I u tom slučaju neophodno je da banka na pogodan i siguran način obavesti korisnika o izmenjenim opštim uslovima.

Ugovorne klauzule i opšti uslovi poslovanja ne mogu biti u suprotnosti sa opštim načelima ZOO, njegovim imperativnim odredbama i dobrim poslovnim običajima. Posebno su relevantna sledeća opšta načela ZOO: načelo ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu (čl. 11.), načelo zabrane zloupotrebe prava (čl. 13. ZOO), načelo zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja (čl. 14.) načelo jednake vrednosti davanja (čl. 15.), obaveza ugovornih strana da se u ostvarivanju svojih prava uzdrže od postupka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze druge strane (čl. 18. st. 3.) i načelo postupanja u skladu sa dobrim poslovnim običajima (čl. 21. st. 1.). Kodeksom poslovne etike („Sl. glasnik RS“, br. 1/2006), kojim je Privredna komora RS kodifikovala dobre poslovne običaje, propisana je dužnost svih privrednih subjekata da se u zasnivanju poslovnih odnosa i izvršavanju prava i obaveza pridržavaju načela savesnosti i poštenja (čl. 11.). Članom 12. Kodeksa zabranjeno je vršenje prava iz poslovnog odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato (zabrana zloupotrebe prava).

Ništavost ugovornih odredaba o promenljivoj kamatnoj stopi. Kada je reč o načinu ugovaranja i obračuna kamate na stambene kredite, zakonitost postupanja banaka može se osporavati po više osnova. U skladu sa čl. 46. st. 2. ZOO ugovorna obaveza mora biti određena ili odrediva. Predmet obaveze je odrediv ako sadrži podatke po osnovu kojih se može odrediti ili ako su ugovorne strane prepustile trećem licu da je odredi (čl. 50. st. 1. ZOO). Kada je predmet obaveze neodređen ili neodrediv ugovor je ništav (čl. 47. ZOO). Ugovorne klauzule kojima se visina kamatne stope na kredite utvrđuje na osnovu elemenata čija je sadržina neodrediva ili zavisi od volje samo jedne ugovorne strane (osnovna kamatna stopa, margina banke, poslovna politika banke, promene na tržištu kamatnih stopa) ništave su saglasno čl. 47. ZOO.

U slučaju kada je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju, ili kada je ugovor na drugi način bio pripremljen ili predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane (čl. 100. ZOO).

Ugovorne odredbe o kamatnoj stopi u tipskim ugovorima o kreditima u suprotnosti su i sa dobrim poslovnim običajima. Čl. 15. Kodeksa poslovne etike predviđeno je da su prilikom zaključenja ugovora poslovni subjekti dužni da sačine ugovorne odredbe na način koji ne ostavlja sumnju u pogledu njihovog smisla i značenja. U slučaju kada je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju (tipski ugovori), nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane. Nisu u skladu sa poslovnom etikom elementi ugovora koji su nametnuti putem tipskih ugovora, korišćenjem teške ekonomske situacije, pretnje, prevare, ili dovođenja u zabludu, ako dovode do narušavanja ravnopravnog položaja ugovornih strana (čl. 15. Kodeksa).

Mogućnost osporavanja valutne klauzule. Valutna klauzula služi očuvanju realne vrednosti davanja ugovorne strane čija se obaveza sastoji u novcu i često se ugovara u zemljama u kojim postoji trend depresijacije nacionalne valute, pod uslovom da ih imperativni propisi ne zabranjuju. U bivšoj Jugoslaviji valutna klauzula nije bila dopuštena, a mogućnost njenog ugovaranja uvedena je tek izmenama ZOO izvršenim 1993.  Iako je ugovaranje valutne klauzule načelno dopušteno saglasno čl. 395. ZOO, njeno dejstvo u konkretnom slučaju je neophodno posmatrati u svetlu načela o jednakosti uzajamnih davanja iz čl. 15. ZOO.

Nagli rast vrednosti švajcarskog franka, koji je špekulativnog karaktera, doprineo je da se odnos uzjamnih davanja između banaka i korisnika kredita poremeti u korist ovih prvih. Reč je o jednom obliku neosnovanog obogaćenja, jer valutna klauzula nije doprinela samo očuvanju realne vrednosti glavnice duga, već i značajnom uvećanju iznad realne vrednosti, ako se rast nominalne vrednosti glavnice u dinarima poredi sa ostalim parametrima (rastom kursa drugih valuta, stopom inflacije, tržišnom cenom nekretnina koje su bile predmet kupovine putem kredita, itd.).

Korisnici kredita imaju mogućnost da traže raskid ugovora na osnovu instituta promenjenih okolnosti iz člana 133. ZOO. Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje znatno otežavaju izvršenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine. Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se uslovi ugovora pravično izmene. Prilikom odlučivanja o raskidu ugovora, odnosno njegovoj izmeni, sud se rukovodi načelima poštenog prometa, vodeći računa o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, o opštem interesu, kao i o interesima obeju strana.

Strana koja zahteva raskid ugovora dužna je da obavesti drugu stranu o svojoj nameri čim su takve okolnosti nastupile. Prema tome, korisnici kredita trreba da obaveste banku o svojoj nameri da raskinu ugovor pre nego što traže raskid ugovora putem suda. Propuštanjem obaveštavanja ne gubi se pravo na raskid ugovora, ali banka stiče pravo da zahteva naknadu štete koju je pretrpela zbog toga što joj zahtev nije bio na vreme saopšten (čl. 134. ZOO).

Izuzetno od odredaba ZOO koje inače dozvoljavaju vansudski raskid ugovora (raskid ugovora izjavom volje jedne strane drugoj), raskid ugovora zbog pozivanja na promenjene okolnosti moguć je samo ako ga izrekne sud, pa korisnik koji se odluči na raskid ugovora mora podneti tužbu sudu da bi to svoje pravo ostvario.

7. Posledice ništavosti, odnosno raskida ugovora

Korisnici kredita prilikom donošenja odluke da li će potražiti pravnu zaštitu na sudu moraju imati u vidu praktične konsekvence sudske odluke kojom se ugovor poništava ili raskida.

Posledice su iste, jer i u slučaju poništenja i u slučaju raskida ugovora svaka strana vraća drugoj ono što je primila. Banka ima pravo da dobije natrag iznos odobrenog kredita, a korisnik kredita plaćene aunitete. Kako su obe strane svoje obaveze izvršavale u dinarima, vraćaju se dinarski iznosi, uvećani za zakonsku zateznu kamatu od dana isplate do dana vraćanja (čl. 132. ZOO). Pošto su u pitanju istorodne obaveze, izvršilo bi se prebijanje, odnosno korisnik kredita bi banci trebalo da isplati samo razliku između odobrenog iznosa kredita uvećanog za zateznu kamatu i plaćenih anuiteta, takođe uvećanih za zateznu kamatu.

Iznos koji bi korisnik kredita trebalo da plati je svakako manji od iznosa koji bi banka potraživala ako bi korisnik kredita prestao sa otplatom kredita, jer bi u tom slučaju banka zahtevala neotplaćeni deo glavnice indeksiran u švajcarskim francima.

Ne treba izgubiti iz vida ni mogućnost da banka nakon podnošenja tužbe za raskid ugovora pristane na izmenu ugovora, tako da se uspostavi jednakost uzajamnih davanja i precizno odredi način obračunavanja kamate.

 

Dr Dijana Marković-Bajalović