Sudovi ne poštuju Zakon!

S obzirom na to da smo u dosadašnjoj sudskoj praksi uočili da sudovi u Beogradu (a i širom Srbije), prilikom presuđivanja u predmetima koji se tiču zaštite potrošača, ne poštuju imperativne odredbe Zakona o zaštiti potrošača, koji je krovni zakon u ovoj oblasti, kao i uz činjenicu da su potrošači zaštićeni i Ustavom,

odlučili smo da sve sudove u Beogradu (Prvi, Drugi i Treći osnovni, Viši, Apelacioni i Vrhovni kasacioni sud) obavestimo o uočenim nepravilnostima i potrebi da se Zakon o zaštiti potrošača poštuje tako kako je napisan. A on je usklađen sa pravnim normama EU, čijem priključivanju Srbija teži i u obavezi da je harmonizuje svoj pravni sistem.

U istom trenutku u kom Evropska komisija donosi nova pravila radi povećanja zaštite potrošača od nepoštenih ugovornih odredbi, sudovi u Srbiji derogiraju stečena prava potrošača, predviđena Zakonom o zaštiti potrošača, najviše u oblasti komunalnih usluga. Tako je Srbija, jedna od retkih zemalja u Evropi u kojoj komunalna preduzeća grejanje naplaćuju leti, odnošenje smeća se plaća po površini stana, voda po broju članova domaćinstva, EPS i Telekom naplaćuju nekakve fiksne naknade, bez obzira na potrošnju, a parkiranje se plaća za ceo dan, iako se ne koristi (tzv dnevna karta).

Dakle, komunalna preduzeća uglavnom naplaćuju uslugu koja je ili nesaobrazna, ili nije isporučena, ili je izmišljena, i sve to na teret potrošača, koji su, pod pretnjom prinudne naplate putem javnih privatnih izvršitelja, primorani da plaćaju i ono što ne koriste.
Tražimo ovom prilikom od sudova u Beogradu, a kasnije ćemo uputiti dopise svim sudovima u Srbiji, da poštuju odredbe Zakona o zaštiti potrošača i ne presuđuju po lokalno interesnom diktatu. Tražimo od jedinica lokalne samouprave, da takođe poštuju zakone i omoguće konkurenciju među komunalnim preduzećima na svojoj teritoriji, što bi uticalo na cenu i kvalitet usluge.
U narednom periodu ćemo javno objavljivati presude i imena sudija, koji presuđuju protivno zakonu. Objavićemo imena sudija koja presuđuju u korist komunalnih preduzeća čiji je direktor supružnik predmetnog sudije, itd…To je za sada jedan od načina da probamo da stanemo na put dosadašnjem ponašanju komunalnih preduzeća i njihovih vlasnika, uglavnom lokalnih samouprava, kao i praksi sudova širom Srbije.
U nastavku je tekst dopisa upućen predsednicima sudova u Beogradu:

“Поштовани,

Као удружење за заштиту потрошача и банкарских корисника, које је регистровано при Министарству трговине и телекомуникација, обраћамо вам се у вези са ургентним питањем примене Закона о заштити потрошача (ЗЗП).

Имамо непобитан утисак – заснован на вишегодишњем праћењу судске праксе у области заштите потрошача – да судије генерално не примењују Закон о заштити потрошача, и да својим одлукама заснованим на погрешној примени материјалног права наносе несагледиву штету потрошачима, а нарочито потрошачима услуга од општег економског интереса (комуналне и сродне услуге) који насупрот себи имају пружаоце услуге по правилу у државном власништву, са углавном доминантаним положајем на тржишту

Погрешна примена материјалног права огледа се у томе што се тзв секторским законима (Закон о комуналним делатностима, Закон о енергетици) и владиним уредбама и актима локалне самоуправе даје предност у односу на Закон о заштити потрошача, и у томе што се Закон о облигационим односима третира као основни закон а Закон о заштити потрошача као специјални закон. Потрошач се изједначава са купцем, а потрошачки уговор са класичним облигационим односим у којем владају слобода уговарања, аутономија воље и равноправност уговорних страна.

Потрошач, међутим, није исто што и купац. Потрошач је физичко лице које користи или троши производе (робу и услуге) ради задовољавања својих личних потреба, и има статус слабије уговорне стране у односу на трговца или даваоца услуга са којим је у уговорном односу и који има статус професионалца – јаче уговорне стране. Због тога се држава и меша у однос потрошача и трговца, и уређује га императивним нормама.

Управо су ове чињенице кључне за разумевање штете коју трпе потрошачи због погрешне примене материјалног права, као и огромне неправде која им се наноси.

Наиме, услед тога што судије не примењују Закон о заштити потрошача, а ослањају се на законе и подзаконске акте који потрошачима пружају далеко слабију заштиту од Закона о заштити потрошача, јавна предузећа успевају принудно да наплате – преко јавних извршитеља, уз големе трошкове извршног поступка – потраживања која су неоснована, или су непостојећа, или су застарела, или не спадају у потраживања по основу комуналних и сродних услуга, или су чак изричито законом забрањена, а све то као производ непоштене пословне праксе трговца, неправичних уговорних одредби, кршења обавеза предуговорног обавештавања потрошача и кршења обавезе закључивања појединачних писаних уговора са потрошачима.

Ефектива овом приликом подсећа да Закон о заштити потрошача из 2014. године (1) непоштену пословну праксу изричито забрањује, (2) неправичне уговорне одредбе сматра ништавим, (3) овлашћује потрошача да тражи поништај уговора којег је овај закључио под утицајем непотпуног или погрешног предуговорног информисања, и (4) овлашћује потрошача да раскине уговорни однос са пружаоцем услуге од општег економског интереса ако није сагласан са променом цене односно тарифе и изменом општих услова уговора или ако није задовољан квалитетом пружених услуга (тј ако је услуга несаобразна).

Подсећамо Суд и на то да је (1) Закон о заштити потрошача од 2014. године кровни закон у области заштите потрошача у Србији, (2) да је његовим чланом 3 став 7 јасно предвиђено да се Закон о облигационим односима примењује само на односе између потрошача и трговца који нису уређени Законом о заштити потрошача, то јест да се Закон о облигационим односима примењује супсидијерно а не по правилу, (3) да се одредбе Закона о заштити потрошача из 2014. године увек примењују на односе потрошача и трговаца, сем у случају када постоје посебне одредбе са истим циљем које обезбеђују виши ниво заштите за потрошаче од оног који је обезбеђен одредбама Закона о заштити потрошача, (4) да се потрошач не може одрећи права која су утврђена тим законом, (5) да су ништаве одредбе уговора које директно или индиректно ускраћују или ограничавају права потрошача која произилазе из тог закона, (6) да се Закон о заштити потрошача примењује и на уговоре који за циљ или последицу имају изигравање примене његових одредаба.

Ефектива на послетку подсећа да је држава Србија дужна: (1) да штити потрошаче, јер је то зајемчила чланом 90 свога Устава, (2) да спречава све нечасне радње на тржишту на штету потрошача, јер је такве радње забранила чланом 90 свога Устава; (3) да се придржава Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом из 2008, којим је прихватила обавезу да усклади своје прописе и праксу са прописима и праксом ЕУ, (4) да поштује Закон о заштити потрошача, поред осталог и зато што је он усклађен са прописима и правним стандардима ЕУ, (5) да води рачуна о чињеници да је у приступним преговорима са ЕУ отворила поглавље 28 које се односи на потрошачка права, и да то поглавље не може да затвори ако не поштује потрошачка права у складу са прописима ЕУ и са домаћим прописима који су усклађени са правном регулативом ЕУ, (6) да води рачуна о владавини права, што је уско скопчано са поштовањем неотуђивих људских права а самим тим и потрошачких права, (7) да води рачуна о томе да затварање поглавља 23 и 24 у приступним преговорима а која се односе на владавину права такође зависи од поштовања потрошачких права и Закона о заштити потрошача.

У циљу додатног побољшања права потрошача на нивоу ЕУ, Европска комисија је пре неколико дана објавила Смерницу за тумачење и примену Директиве 93/13 о непоштеним одредбама у потрошачким уговорима, у којој се каже да трговац не сме имати непоштену предност у односу на потрошача. Један од циљева Смернице је управо да пружи упутство судовима, али и удружењима за заштиту потрошача, како да се снађу у околностима примене неправичних уговорних одредби.

Дакле, док Европа значајно унапређује права потрошача, судови у Србији иста игноришу и у својим пресудама не примењују императивне одредбе Закона о заштити потрошача, који се својим одредбама наслања на правне норме ЕУ.

Сматрамо да не вршимо никакав притисак на независну судску власт тиме што је овим путем позивамо да хитно почне да примењује закон који је за њу из неких разлога потпуно невидљив. То је једноставно ствар владавине права, а не личног избора судије да ли ће неки закон да примењује или неће.”

img349 img350