Pojam zastarelosti je toliko rasprostranjen među građanima Srbije, da slobodno možemo reći da je postao deo nekakve popularne kulture.
Autor: Jovan Ristić, pravnik u udruženju Efektiva
Osnovano pretpostavljamo da je to posledica famozne afere Infostan iz 2009. godine, kada je ovo komunalno preduzeće za objedinjenu naplatu iz Beograda masovno slalo potrošačima opomene za tobožnja ili stvarna potraživanja koja su bila stara i po deset godina, pa se onda u medijima kao savet za rešavanje ove situacije pojavila upravo zastarelost – s obzirom da mnogi potrošači komunalnih i srodnih usluga nisu čuvali dokaze o plaćanju iz tako daleke prošlosti, a i poučavani su, takođe preko medija, da ne moraju čuvati uplatnice za račune starije od godinu dana.
Međutim, deo građanstva je pogrešno shvatio zastarelost – inače veoma kompleksni pravni institut – kao nekakav svemoćni „kec iz rukava“ kad pružalac usluga od opšteg ekonomskog interesa zbog nagomilanih dugova za struju, mobilnu i fiksnu telefoniju, internet, televiziju ili komunalije (voda, grejanje, odnošenje smeća, parkiranje i sl) pripreti prinudnom naplatom ili prinudnu naplatu zaista pokrene.
U međuvremenu, zahvaljujući raznoraznim priučenim „stručnjacima“, po društvenim mrežama se raširila jedna, da tako kažemo, urbana legenda o roku „apsolutnog zastarevanja“ od 10 godina koji se tobož primenjuje kao nekakva zamena kad dužnik propusti da se pozove na jednogodišnji rok zastarelosti za potraživanja za komunalne i srodne usluge.
Istina je da je apsolutna zastarelost institut krivičnog i prekršajnog prava. Apsolutna zastarelost u obligacionom pravu ne postoji, uz dva izuzetka koja nikakve veze nemaju sa uslugama od opšteg ekonomskog interesa (zastarevanje samog prava iz kojeg proističu povremena potraživanja i potraživanje naknade štete).
Ova popularna a potpuno netačna shvatanja veoma su pogubna po prava građana, jer ih dovode u zabludu da imaju prava koja nemaju. Zato smo sebi dali zadatak da običnim ljudskim jezikom objasnimo koje su ključne osobine zastarelosti i da razjasnimo koja potraživanja zastarevaju u kom roku. Želimo takođe da naglasimo da se ovaj tekst neće baviti temama kao što je zastoj zastarelosti, jer njegova osnovna ambicija je da odgovori na najčešće postavljena pitanja građana u vezi sa pojmom, funkcijom, nastupanjem, utvrđenjem, dejstvom i rokovima zastarelosti, kao i da razveje određene mitove u vezi sa ovim institutom.
1.
KLJUČNE OSOBINE ZASTARELOSTI
Prvo, zastarelost ne počinje da deluje automatski onda kad protekne rok zastarevanja. Kada zastarelost nastupi, a nastupiće protekom roka zastarelosti, to još nije dovoljno da ona počne da proizvodi dejstvo. Da bi proizvela dejstvo, zastrelost mora biti utvrđena sudskom odlukom. To će se desiti ako poverilac utuži dužnika za zastareli dug, pa dužnik uloži prigovor zastarelosti. U tom slučaju, sud će doneti odluku kojom se utvrđuje da je zastarelost nastupila.
Drugo, zastarelost, kad bude sudski utvrđena, za pravnu posledicu ima da se zastarelo potraživanje više ne može prinudno naplatiti.
Treće, zastarelost, kad bude sudski utvrđena, ne povlači sa sobom oprost duga, jer dug ipak nastavlja da postoji. Sudski utvrđeno zastarelo potraživanje se pretvara u tzv naturalnu obligaciju, koja se ne može prinudno naplatiti ali koja postoji, i dužnik je može platiti dobrovoljno. Ovakav dug se i dalje može voditi u poslovnim knjigama poverioca, samo je pitanje koliko je to celishodno u smislu opterećenja poveriočevih bilansa nenaplativim dugovima.
Četvrto, zastarelost je institut koji predstavlja sankciju za nesavesnog poverioca, a suština te sankcije je da poverilac, koji je propustio da utuži dužnika pre isteka roka zastarelosti, izlaže sebe riziku od gubitka prava da prinudno naplati svoje potraživanje, tj izlaže sebe riziku da bude lišen prava da svoje potraživanje naplati preko suda odnosno javnog izvršitelja. Zašto kažemo riziku od gubitka prava? Zato što dužnik, ako bude utužen za zastareli dug, ima pravo i šansu da uloži prigovor zastarelosti na rešenje o izvršenju u roku od osam dana od uručenja rešenja. Ako svoje pravo iskoristi, izdejstvovaće sudsko utvrđenje zastarelosti, a posledica sudskog utvrđenja zastarelosti je – gubitak poveriočevog prava da se prinudno naplati.
Peto, a što jasno proizilazi iz prethodnih izlaganja, dužnik itekako može biti utužen za zastareli dug. On tada ima dve opcije: da na rešenje o izvršenju uloži prigovor zastarelosti ili da ćuti, tj da ne čini ništa. Ako ne čini ništa, njemu će proteći prekluzivni rok za ulaganje prigovora, pa će rešenje o izvršenju postati pravnosnažno, a dug utvrđen rešenjem prestaće da bude zastareo i postaće naplativ.
Šesto, zastarelost nije nagrada za dužnika, a to uvek ističemo u razgovorima sa potrošačima koji imaju dugovanja, pa im zastarelost pada na pamet kao mogućnost da se izvuku iz problema. Ne kaže se džabe u našem narodu da je „dug zao drug“. Pravo je načelno na strani poverioca i štiti ga od nesavesnih i nepoštenih dužnika. Zato, čak i kad zastarelost nastupi, poveriočevo pravo da potraživanje naplati i dalje ima preimućstvo nad dužnikovom željom da plaćanje duga izbegne.
Sedmo, iz ovakve postavke proističe da sud nema obavezu da po službenoj dužnosti pazi na nastupanje zastarelosti. To nije nikakva „zavera sudova protiv građana“, kao što neki internetski „mudraci“ tvrde. Radi se jednostavno o starom pravilu da ne treba dopuštati dužnicima da izvrdavaju svoje obaveze prema poveriocima, pa ako protekom roka zastare nastupi zastarelost, dužnik mora prigovorom sam da izdejstvuje njeno utrđenje. Kao što kaže član 360 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima, „sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik na nju nije pozvao.“
Osmo, sud će obratiti pažnju na zastarelost duga samo ako se dužnik na nju pozove u zakonom predviđenom roku. Dakle, dužnik koji je utužen za zastareli dug mora da uloži prigovor zastarelosti na rešenje o izvršenju u roku od osam dana od dana prijema rešenja. U suprotnom – priznao je dug.
Deveto: dužnik nikako ne može samoinicijativno da traži utvrđenje nastupanja zastarelosti, to jest dužnik nikako ne može da tuži poverioca sa ciljem da sud utvrdi zastarelost njegovog dugovanja. On može da se pozove na zastarelost samo ako poverilac utuži njega. Da ovakvo pravilo ne postoji, razni nesavesni i nepošteni dužnici bi vrlo umišljeno mogli da sačekaju protek roka zastare, oslanjajući se na poveriočev eventualni nemar, kako bi sami zatražili utvrđenje da je dug zastareo.
2.
KADA ROK ZASTARELOSTI POČINJE DA TEČE?
Rok zastarelosti počinje da teče prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Taj dan se zove dan dospeća, i on je naznačen na svakom računu za komunalne i srodne usluge (usluge od opšteg ekonomskog interesa). Ako npr dobijete račun za Infostan za mesec oktobar, na njemu će kao datum dospeća biti naznačen poslednji dan u narednom mesecu (30. novembar). Ako ne platite račun do dana dospeća, ulazite u tzv dužničku docnju, i od tog trenutka počinje da vam teče zatezna kamata, ali počinje i da teče rok zastare. Čim uđete u dužničku docnju, javlja se rizik da budete utuženi. U fazi docnje, dug se naziva dospelim dugom. Kada potrošač bude utužen podnošenjem predloga za izvršenje, poverilac će na osnovu podataka iz priložene verodostojne isprave (poslovne dokumentacije pružaoca usluge ili računa) u predlogu za izvršenje obavezno naznačiti iznos duga i dan kada je dug dospeo na naplatu.
3.
KADA ZASTARELOST NASTUPA?
Zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (roka) za zastarevanje duga, a ono se meri – kao što smo videli – od dana dospeća obaveze na naplatu. Ako je dan dospeća obaveze bio 21. oktobar 2021. godine, u slučaju da je obaveza proistekla iz pružanja komunalnih i srodnih usluga njena zastarelost će nastupiti 21. oktobra 2022. godine.
4.
PREKID ZASTARELOSTI, PISMENO PRIZNANJE ZASTARELE OBAVEZE I DEJSTVO PRIZNANJA
Prekid roka zastarelosti mogu da izazovu i dužnik i poverilac.
Dužnik će prekinuti rok zastarelosti onda kad prizna dug, a to može da učini ne samo (pisanom) izjavom poveriocu već i na posredan način, npr davanjem otplate, plaćanjem kamate ili davanjem obezbeđenja. Dužnikovo pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se odricanjem od zastarelosti. Ako dužnik ispuni zastarelu obavezu, nema pravo da zahteva da mu se vrati ono što je dao čak i ako nije znao da je obaveza zastarela. Dakle, niko se ne može pozivati na to da je zastarelu obavezu platio u zabludi.
Poverilac će prekinuti rok zastarelosti podizanjem tužbe ili svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. U slučaju komunalnih i srodnih usluga, poverilac će prekinuti zastarelost podnošenjem predloga za izvršenje javnom izvršitelju. Tu je, dakle, merodavan datum podnošenja predloga.
5.
ROKOVI ZASTARELOSTI
U pogledu rokova zastarelosti, prenećemo tačno ono što piše u Zakonu o obligacionim odnosima, a tamo gde je potrebno, stavićemo komentar, kurzivom.
Opšti rok zastarelosti:
Potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371 Zakona o obligacionim odnosima). Ovo znači da se rok od 10 godina primenjuje uvek, osim tamo gde zakon kaže drugačije, a ti drugi rokovi zastarelosti uvek su kraći od opšteg, i iznose jednu, tri ili pet godina.
Povremena potraživanja:
Potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja. (član 372 Zakona o obligacionim odnosima). Pod povremena potraživanja potpadaju npr naknada za rad profesionalnog upravnika i naknada članova stambene zajednice za investiciono održavanje zgrade. Pod povremena potraživanja potpadaju i anuiteti bankarskih kredita, s tim što u praksi do zastarevanja u roku od tri godine nikada neće doći. „Kvaka“ je u tome što prilikom uzimanja svakog kredita banka traži blanko menicu. Takva menica je potpisana ali na nju nije stavljen ni datum potpisivanja menice ni tiiznos duga. Tako da u praksi kada nekome i zastari kreditno potraživanje, banka popunjava blanko menicu sa iznosom i datumom, i samim tim se taj datum smatra datumom emisije hartije od vrednosti (a menica je hartija od vrednosti), što za posledicu ima da se ne može istaći prigovor zastarelosti, jer novi rok zastarevanja počinje teći od datuma upisanog na menici a koji je upisala banka, a on tada iznosi deset godina.
Zastarelost samog prava:
Samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja. Kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. (Član 373 Zakona o obligacionim odnosima). Ovo je redak slučaj apsolutne zastarelosti u materiji obligacionim odnosima, ali nikakve veze nema sa komunalnim i srodnim uslugama. Primer je zastarevanje glavnice kreditnog potraživanja, ali
Kada nema zastarelosti:
Ne može zastariti pravo na izdržavanje određeno zakonom (član 373 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima). Dakle, ko računa na to da će mu obaveza plaćanja alimentacije zastareti – grdno se prevario.
Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga:
Međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine. Zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu. (član 374 Zakona o obligacionim odnosima)
Potraživanje zakupnine:
Potraživanje zakupnine, bilo da je određeno da se plaća povremeno, bilo u jednom ukupnom iznosu, zastareva za tri godine. (član 375 Zakona o obligacionim odnosima)
Potraživanje naknade štete:
Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze. (član 376 Zakona o obligacionim odnosima) Ovde imamo još jedan primer apsolutne zastarelosti, ali opet to nema nikakve veze sa komunalnim i srodnim uslugama.
Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim delom:
Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Isto važi i za zastoj zastarevanja. (član 377 Zakona o obligacionim odnosima)
Potraživanja za komunalne i srodne delatnosti (usluge od opšteg ekonomskog interesa):
Prema članu 378 Zakona o obligacionim odnosima zastarevaju za jednu godinu:
(1) potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva. Dakle, član 378 stav 1 ZOO se odnosi samo na domaćinstva, tj na potrošače u smislu Zakona o zaštiti potrošača. Kada oni koriste struju, daljinsko grejanje, prirodni gas, vodu, dimnjičarske usluge i usluge čišćenja, rok zastarelosti je samo za njih godinu dana.
(2) potraživanje radio-stanice i radio-televizijske stanice za upotrebu radio-prijemnika i televizijskog prijemnika. Član 378 stav 2 ZOO ne pravi nikakvu razliku između fizičkih i pravnih lica, pa je rok zastare za raznorazne radijske i TV pretplate od godinu dana isti i za jedne i za druge.
(3) potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima. Član 378 stav 3 ZOO ne pravi nikakvu razliku između fizičkih i pravnih lica, a odnosi se na telekomunikacione i poštanske usluge, što znači da rok zastare od godinu dana važi i za domaćinstva (fizička lica) i za pravna lica.
4) potraživanje pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je publikacija naručena. Ovo je još jedan slučaj da je rok od godinu dana isti i za domaćinstva (fizička lica) i za pravna lica.
Potraživanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organima:
Sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja. Međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja. (član 379 Zakona o obligacionim odnosima). Ovu odredbu mnogi brkaju sa „apsolutnom zastarelošću“, a ona nikakve veze sa njom nema. Zastarelost iz člana 379 ZOO se odnosi samo na potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom odlukom suda ili javnog izvršitelja, a nastupiće samo ako za 10 godina poverilac-imalac izvršne isprave ne poduzme nijednu radnju da „pogura“ sud odnosno javnog izvršitelja da sprovedu izvršenje – poduzimanjem bar neke izvršne radnje.
Rokovi zastarelosti kod ugovora o osiguranju:
(1) Potraživanja ugovarača osiguranja, odnosno trećeg lica iz ugovora o osiguranju života zastarevaju za pet, a iz ostalih ugovora o osiguranju za tri godine, računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo. (2) Ako zainteresovano lice dokaže da do dana određenog u prethodnom stavu nije znalo da se osigurani slučaj dogodio, zastarevanje počinje od dana kad je za to saznalo, s tim da u svakom slučaju potraživanje zastareva kod osiguranja života za deset, a kod ostalih za pet godina od dana određenog u prethodnom stavu. (3) Potraživanja osiguravača iz ugovora o osiguranju zastarevaju za tri godine. (4) Kad u slučaju osiguranja od odgovornosti trećeg, oštećeno lice zahteva naknadu od osiguranika, ili je dobije od njega, zastarevanje osiguranikovog zahteva prema osiguravaču počinje od dana kada je oštećeno lice tražilo sudskim putem naknadu od osiguranika, odnosno kad ga je osiguranik obeštetio. (5) Neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu. (6) Zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kad i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku.