Potrošači, korisnici elektronskih komunikacionih usluga, neretko nam se obraćaju sa tvrdnjom da operatori njihove pretplatničke ugovore smatraju obnovljenim – bez potpisa.
Naime, čini se da neki operatori smatraju da do produžetka ugovora na nove dve godine može doći na osnovu puke razmene SMS poruka sa potrošačem ili na osnovu toga što je potrošač pritiskom tastera na telefonu navodno dao pristanak za tako nešto.
U startu moramo da razjasnimo da postoje dve dijametralno različite zakonske situacije u vezi sa produžavanjem pretplatničkih ugovora koji su zaključeni na određeno vreme.
Prva situacija je ona u kojoj se pretplatnički ugovor na određeno vreme (po zakonu najviše na dve godine) automatski produžava u ugovor na neodređeno vreme. Za to, prema slovu novog Zakona o elektronskim komunikacijama, nikakva saglasnost potrošača nije potrebna. To je zapravo preobražavanje ugovora, prelazak iz jednog ugovornog režima u drugi. Pošto do njega dolazi na osnovu samog zakona, potrošač ne može da ga spreči, koliko god mi tu situaciju smatrali spornom sa stanovišta drugih propisa.
Druga situacija – tema našeg teksta – jeste ona u kojoj operator potrošaču nudi da mu se postojeći ugovor na određeno vreme produži opet na određeno vreme, po pravilu na nove dve godine. To jest, kako operatori kažu, potrošaču se nudi “obnova” ugovora.
Tu već dolazi do izražaja pitanje forme zaključenja odnosno forme izmene ugovora, pa se nikako ne može reći da je korisnik usluge produžio stari ugovor za još dve godine time što je pristanak dao SMS porukom ili pritiskom tastera na telefonu.
Takav “produžetak” ugovora je nezakonit i ne proizvodi dejstvo, najpre zato što su za ovu vrstu usluga propisane (1) pisana ugovorna forma i (2) obavezna sadržina ugovora, a postoji i (3) generalno zakonsko pravilo da je za svaku izmenu u pisanom obliku zaključenog ugovora neophodna ista ta, pisana forma – što se odnosi i na produžavanje.
Dakle, za produžavanje ugovora na određeno vreme u novi ugovor na određeno vreme potreban je aneks ugovora, i to sa svojeručnim potpisom ili sertifikovanim elektronskim potpisom potrošača-pretplatnika.
KOJI SE UGOVORI OBAVEZNO ZAKLJUČUJU U PISANOM OBLIKU
Osnovno pravilo, koje proizilazi iz Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), jeste da se ugovori načelno zaključuju bez posebne forme.
“Zaključenje ugovora ne podleži nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno”, piše u članu 67 stav 1 ZOO.
Iz ovakve formulacije proizilazi da postoji izuzetak od načela neformalnosti ugovora – onda kad je forma propisana zakonom. U tom slučaju, ugovor se mora zaključiti u propisanoj formi, i jedino se može menjati u toj formi, a ako u njoj ne bude zaključen odnosno izmenjen – ugovor odnosno njegova izmena ne proizvode dejstvo (sankcija ništavosti).
Zakonima je predviđena obavezna pisana forma za npr ugovore o kupoprodaji nepokretnosti, ugovore o poklonu nepokretnosti, ugovore o doživotnom izdržavanju, ugovore o snabdevanju električnom energijom i ugovore o snabdevanju toplotnom energijom.
Isto važi za pretplatničke ugovore o elektronskim telekomunikacionim uslugama. Oni se, dakle, ne mogu sklapati usmeno, niti se može smatrati da je potrošač pukim plaćanjem prvog računa za uslugu, tj navodnim ili stvarnim početkom korišćenja usluge zaključio ugovor sa operatorom.
FORMA PRETPLATNIČKOG UGOVORA O ELEKTRONSKIM KOMUNIKACIONIM USLUGAMA
Pisana forma pretplatničkog ugovora o elektronskim komunikacionim uslugama predviđena je kako Zakonom o zaštiti potrošača tako i Zakonom o elektronskim komunikacijama.
Zakon o zaštiti potrošača, krovni za potrošače, u svom članu 86 propisuje pisanu ugovornu formu za sve vrste usluga od opšteg ekonomskog interesa, među kojima su elektronske komunikacione usluge. Kako se u ovoj odredbi navodi, potrošaču pre zaključenja ugovora “moraju da budu stavljeni na raspolaganje svi relevantni dokumenti, uključujući tekst ugovora, u pisanom obliku ili na trajnom nosaču zapisa.”
A Zakon o elektronskim komunikacijama tu obavezu konkretizuje u svom članu 128, propisujući i koje stavke takav ugovor mora da sadrži. Takođe pružačaocu usluga nameće obavezu da potrošačima pre zaključenja ugovora bez naknade obezbedi kratak i čitljiv sažetak ugovora na propisanom obrascu.”
Propisana je i obavezna sadržina tog sažetka, a RATEL-u kao regulatornoj agenciji je povereno da to bliže reguliše.
U članu 11 još neusvojenog, ali javno objavljenog nacrta RATEL-ovog pravilnika na ovu temu jasno je navedeno – potpuno u skladu sa zakonom – da se “međusobna prava i obaveze pružaoca usluge i krajnjeg korisnika uređuju ugovorom koji se zaključuje u pisanom obliku, u skladu sa zakonom”.
Iz oba navedena zakona proizilazi da je za ovu vrstu ugovora propisana obavezna forma. Iako formalno još nije formalno stupio na snagu, u pogledu pisanu forme izričit je i pravilnik.
FORMA ANEKSA UGOVORA I POTPIS
Dalje nam Zakon o obligacionim odnosima govori da onda kad je zakonom propisan neki (pa i pisani) oblik ugovora, onda se i svaka promena tog ugovora – što znači i njegovo produženje na novi dvogodišnji rok – mora vršiti u istom tom obliku.
Članom 67 stav 2 ZOO iziričito je predviđeno: “Zahtev zakona da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora.”
Potom član 72 stav 1 kaže: “Kad je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu, ugovor je zaključen kad ispravu potpišu sva lica koja se njim obavezuju.” A za nepismena lica stav 2 istog člana predviđa: “Ugovarač koji ne zna pisati staviće na ispravu rukoznak overen od dva svedoka ili od suda, odnosno drugog organa.”
Dakle, potpis strana ugovornica – a za nepismena lica overen rukoznak – neophodan je element za zaključenje pisanih ugovora, što se odnosi i na pretplatničke ugovore o elektronskim komunuikacionim uslugama.
Valja obratiti pažnju i na član 72 stav 4 ZOO kojim je propisano da je “zahtev pisane forme ispunjen ako dve strane izmenjaju pisma ili se sporazumeju teleprinterom ili nekim drugim sredstvom koje omogućava da se sa izvesnošću utvrde sadržina i davalac izjave.”
Kod ovakvog načina zaključenja (ili produženja) pisanog ugovora postoje, dakle, dva kumulativna uslova, što znači da OBA moraju biti ispunjena: (1) da se sa izvesnošću može utvrditi sadržina izjave i (2) da se sa izvesnošću može utvrditi davalac izjave.
Teleprinteri su stvar prošlosti, a elektronska pošta postala je svakodnevica, pa je bitno razlučiti kada se može smatrati da je obavezni pisani ugovor zaključen ako se za njegovo sklapanje koriste mejlovi.
Sadržina izjave date putem mejla bi se svakako mogla utvrditi, s tim što je zakonom jasno utvrđeno šta mora da sadrži izjava jedne od strana ugovornica – a to je ponuda koju daje operator kroz predstavljanje propisane sadržine ugovora i to u vidu propisanog sažetka na propisanom obrascu. Bez ispunjenja tog uslova od strane operatora, eventualno zaključeni ugovor sa potrošačem ne bi bio validan.
Što se tiče izvesnosti utvrđenja identiteta potrošača kao davaoca pristanka na zaključenje/produženje ugovora, jedini uistinu pravno siguran način za to je – sertifikovani elektronski potpis. Bez njega, kako da znamo s kim operator uistinu komunicira? Ko upravlja mejlom? Da li mejl zaista pripada potpisniku?
Ovaj problem naročito postaje istaknut u situaciji koji je tema ovog teksta – ako bi operator kao sredstvo za zaključivanje odnosno izmenu pretplatničkog ugovora koristio SMS poruke i signale potvrde koje mu navodno potrošač pošalje pritiskom na taster telefona.
Kako puki pritisak na taster može biti dokaz da su se dve strane sporazumele oko neke sadržine? Kako puki pritisak na taster može biti dokaz da je taster pritisnuo vlasnik a ne npr njegovo dete? Kako sa sigurnošću da znamo da SMS poruka kojom se navodno zaključuje ugovor ili daje saglasnost na produženje/izmenu ugovora potiče baš od pošiljaoca, tj potrošača navodno zainteresovanog da zaključi ugovor sa operatorom?
Zbog svega istaknutog smatramo da se SMS porukama i pritiskanjem tastera na telefonu ne mogu ni zaključivati ni menjati pretplatnički ugovori, dok bi zaključenje putem mejla, uz prethodno ispunjene zakonske uslove i vođenje računa o interesu pravne sigurnosti obe strane, to moglo biti izvodivo.
SANKCIJA IZOSTANKA PROPISANE FORME
Šta ako operator ipak insistira na tome da je, uprkos nedostatku propisane forme i potpisa, ugovor sa potrošačem zaključen ili produžen?
Tu stupa na snagu član 70 stav 1 ZOO koji glasi: “Ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizlazi što drugo.”
Pošto iz Zakona o elektronskim komunikaciama ne proizilazi nešto drugo, jasno je da će novozaključeni odnosno obnovljeni ugovor biti ništav ako je zaključen mimo propisane forme, bez potpisa potrošača.
Napisao: Jovan Ristić, pravnik u Udruženju Efektiva