Da, banke i dalje nalaze načine da posluju nepošteno i ugovoraju uslove na štetu korisnika. Razlog tome je nešto slabija represivna uloga NBS, koja u isto vreme, treba da obezbedi dobru poslovnu klimu za rad banaka i da ih kontroliše i kažnjava.
Tokom proteklih godina, neke banke u Srbiji su obavljale tzv. nepoštenu poslovnu praksu i ugovarale su nepravićne ugovorne odredbe. Na osnovu podataka, koje smo dobili od NBS, a koji nisu svi javno dostupni, tj. neki delovi su vešto skriveni na sajtu NBS, u nastavku dajemo sažetak onoga što banke rade, a nije u skladu sa Zakonom.
- Uslovljavanje zahteva za odobrenje kredita, prethodnim otvaranjem računa u banci (nepoštena poslovna praksa).
Radi se o situaciji u kojoj banka uslovljava potencijalnog korisnika kredita, da pre podnošenja zahteva za kredit, otvori tekući račun u banci, uz koji mu banka izda i karticu. Promociju kredita banka radi kao “garantovano odobrenje”, čime korisnika dovodi u zabludu, da će kredit sigurno dobiti, te on otvara račun i uzima karticu, na koje nastavlja da plaća naknade, čak i nakon što banka ne odobri kredit.
2. Naplata više kamatne stope, u slučaju gubitka zaposlenja (nepravična ugovorna odredba).
Korisnicima kojima odobre kredit, banke često daju povoljniju kamatnu stopu, ako svoju zaradu prebace u tu banku. U isto vreme, ugovorom predvide, da će kamatna stopa biti povećanja, u slučaju da korisnik ostane bez priliva na tom računu. Sporna situacija se odnosi na slučajeve kada su korisnici kredita ostali bez posla, samim tim i bez primanja, pa je banka na njih primenila odredbu ugovora (izostanak priliva na račun) i povećala im kamatnu stopu, dovodeći ih time u još teži finansijski položaj (nemaju posao i primanja, a banka im povećava ratu kredita). Radi se o nepravičnoj ugovornoj odredbi, jer korisnik nije svojom voljom prebacio zaradu u drugu banku, već je zbog promenjenih okolnosti, na koje nije imao uticaj, ostao bez primanja.
3. Osnovi za raskid ugovora o kreditu (nepravične ugovorne odredbe).
Kao neke od razloga za raskid ugovora, banke ugovoraju i situacije koje ne utiču na redovnu otplatu kredita, poput: a) korisnik nije platio održavanje računa ili b) korisnik nije dostavio novu ličnu kartu. Ovo su okolnosti koje nisu od presudnog značaja za otplatu kredita, a mogu dovesti korisnika u situaciju da zbog administrativnog propusta, banka raskine ugovor i na dospeće stavi celokupan iznos kredita. U toj situaciji, u najvećoj opasnosti su korisnici stambenih kredita, koji ne bi imali toliki iznos novca da jednokratno vrate banci, pa bi usledila prinudna naplata, prodaja stana, uglavnom ispod cene i šteta za korisnika…
Iako banke do sada nisu primenjivale u praksi ovu odredbu ugovora, ali jesu koristile kao “pretnju” u slučajevima kada korisnik duguje banci po nekom drugom osnovu ili nije ažurirao svoje podatke, NBS je zabranila njihovo dalje ugovaranje, kao i primenu postojećih odredbi.
4. Naplata naknade za ček, koji nije realizovan u određenom roku, i naknade po realizovanom čeku (nepoštena poslovna praksa).
Prilikom izdavanja čekova, banke naplaćuju naknadu za izdavanje (30 dinara). Neke od banaka, su tokom izmena tarifa i cenovnika, uvele i naknade za nerealizovane čekove (30 dinara), kao i naknadu za realizovani ček (100 dinara) i te promene nisu objasnile korisnicima na pravi način, s obzirom da kod nekih banaka u prethodnim cenovnicima, nisu postojali termini “realizovan i nerealizovan” ček (ti termini ne postoje ni u Zakonu o čeku). Na taj način, korisnicima nije omogućeno da ostvare potreban nivo informisanosti, kako bi doneli odluku o tome da li da ostanu u toj banci ili raskinu ugovor.
Uz to, uvođenjem ovih naknada, banke su zapravo omogućile sebi da za isti ček, u najvećem broju slučajeva, naplate sve tri naknade. Prvi put kada ček izdaju, zatim za ček koji nije realizovan u roku od 30 dana (čekovima se plaća na odloženo i većini je dospeće duže od 30 dana) i na kraju kada se isti ček konačno realizuje.
5. Mesna nadležnost suda van prebivališta korisnika (nepravične ugovorne odredbe).
Pojedine banke u ugovorima sa svojim korisnicima, za slučaj spora, ugovaraju mesnu nadležnost suda, prema mestu sedišta banke, umesto prema prebivalištu korisnika. Prema članu 43. Zakona o zaštiti potrošača, zabranjeno je ugovaranje mesne nadležnosti suda, van prebivališta potrošača, ovde korisnika bankarske usluge. Takvo ugovoranje, definisano je kao nepravična ugovorna odredba, a prema članu 42. ZZP, nepravične ugovorne odredbe su ništave.
Iako deluje da je NBS odradila dobar posao u korist korisnika bankarskih usluga (nama se ovo čini kozmetički), stiče se utisak da je opet propustila da se konkretno izjasni na mnogo veće probleme korisnika, poput naplate troškova obrade i praćenja kredita, koji takođe mogu biti nepravična ugovorna odredba. Zatim, naplata provizija koje se ugovoraju u procentualnom iznosu i za banku ne predstavljaju realan trošak. Tu su još, održavanje računa, koje banke naplaćuju čak i kada nema prometa po računu, pa kamate za “nedozvoljeni minus” itd…
NBS je odbila da nam pruži informacije o tome kojim novčanim iznosima su kažnjenje banke koje su kršile Zakon, na napred opisane načine, već nas je uputila na član 41. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, prema kom je novčana kazna određena u rasponu od 200.000 do 2 mil dinara.
Poslednji izveštaj o pritužbama na rad banaka, može se naći na ovom linku: https://www.nbs.rs/export/sites/NBS_site/documents/zastita-korisnika/izvestaji/izvestaj_bank_fl_III_2024.pdf