Zaštita korisnika finansijskih usluga

Zaštita korisnika usluga jedan je od centralnih pravnih problema u domenu regulisanja usluga.- Autor: dr Dijana Marković Bajalović,[1]

Poslednjih meseci u Srbiji i drugim državama regiona aktuelizovan je problem zaštite korisnika finansijskih usluga, iz više razloga. Svetska ekonomska kriza i pad životnog standarda građana doveli su do problema servisiranja dugova klijenata prema bankama. Banke su kroz opšte uslove ugovora i ugovore po pristupu klijentima nametnule teške i nepravične uslove otplate kredita u vidu valutnih klauzula, promenljive kamatne stope, visoke naknade za prevremenu otplatu kredita i sl. Zaštita korisnika kredita moguća je po dva osnova: tužbom sudu na osnovu opštih pravila obligacionog prava i prduzimanjem mera od strane sektorskog regulatora (u pravnom sistemu Srbije ulopgu sektorskog regulatora obavlja Narodna banka). Autor analizira oba aspekta zaštite korisnika kredita, ukazujući na neefikasnost građanskopravne zaštite i neadekvatnost mera koje je do sada preduzeo sektorski regulator. U članku se takođe pokreće pitanje pravne dopuštenosti ugovaranja dvostrukih zaštitnih klauzula u ugovorima o kreditu.

 

Ključne reči: finansijske usluge, zaštita korisnika, valutna klauzula, promenljiva kamatna stopa

 

Zaštita korisnika jedan je od ključnih problema pravnog regulisanja usluga. Korisnici usluga se po pravilu nalaze u neravnopravnoj ekonomskoj poziciji u poređenju sa davaocima, koji im nameću nepravične uslove ugovora putem opštih uslova i ugovora po pristupu. Zbog toga opšta pravila obligacionog prava nisu dovoljna da efikasno zaštite prava korisnika usluga, već je potrebno posebno pravno regulisati položaj korisnika pojedinih vidova usluga i obezbediti nadzor nad sprovođenjem tih pravila u praksi. U regulisanim uslužnim sektorima funkcija zaštite korisnika usluga poverava se sektorskom regulatoru, koji vrši ex ante i ex post kontrolu ponašanja davaoca usluga u odnosima sa korisnicima: kontrolom uslova ugovora sa korisnicima i postupanjem po prigovorima korisnika.

U poslednje vreme u državama regiona izražen je problem korisnika finansijskih usluga, posebno korisnika bankarskih kredita indeksiranih u stranoj valuti. Otežana mogućnost optlate kredita izazvana opštim padom životnog standarda i rastom kursa stranih valuta koje se koriste kao indeks, a pre svega švajcarskog franka, pažnju javnosti usmerili su na ponašanje banaka u odnosima sa svojim korisnicima i adekvatnost pravne zaštite korisnika. U Srbiji je prethodnih nekoliko godina bila raširena praksa banaka da jednostrano povećavaju kamate na ugovore o kreditu.

Sadržina ugovora o kreditu donedavno je bila regulisana isključivo opštim pravilima obligacionog prava.  Narodna banka Srbije (dalje: NBS), koja je nadležna da vrši nadzor u sektoru finansijskih usluga, tokom 2011. godine predložila je Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga,[2] najavljujući svoje aktivnije angažovanje na problemu odnosa banaka i korisnika finansijskih usluga.

Predmet ovog članka su dva pravna problema koji se pojavljuju u vezi sa ugovorima o kreditu: problem indeksiranja kreditne obaveze u stranoj valuti i problem ugovaranja promenljive kamatne stope. Dodatno se razmatra i pitanje dopuštenosti ugovaranja dvostrukih zaštitnih klauzula.

1. Indeksiranje kreditne obaveze u stranoj valuti

Novac služi kao opšte sredstvo razmene i merilo vrednosti, ali je i on sam podložan promenama vrednosti. U vreme kovanog novca novac je gubio na vrednosti zbog toga što su vladari smanjivali procenat plemenitog metala u kovanicama. Danas, u vreme papirnog i žiralnog novca promena vrednosti novca uzrokovana je različitim činiocima: stanjem nacionalne i svetske ekonomije, političkim i prirodnim događajima, kretanjem ponude i tražnje na tržištu novca i dr.  Promena vrednosti novca potkopava njegovu ulogu sredstva razmene i mere vrednosti.

Problem je star koliko i novac i reflektovao se u pravu kroz pitanje fiksnosti, odnosno promenljivosti novčanih obaveza. U skladu sa teorijom monetarnog nominalizma, relevantna je isključivo spoljašnja vrednost novca, vrednost koja je označena na novčanici. Dužnik novčane obaveze oslobađa se obaveze kada isplati isti broj novčanih jedinica, bez obzira da li se u vremenu između nastanka obaveze i njenog ispunjenja njihova vrednost promenila.[3] U evropskom pravu, teorija je utemeljena radovima francuskih pravnika Dimulena i Potjea, koji su isticali da je spoljna, nominalna vrednost novca jedina merodavna. Ona se određuje zakonima vladaoca i ne može biti menjana dogovorima pojedinaca.[4] „Prema tome, kod ugovora o zajmu zajmodavac uzajmljuje vrednost označenu na novčanim komadima,…te se on obavezuje da ovu vrednost vrati i vraćajući samo ovu vrednost on ispunjava svoju obavezu, makar da je vladalac uneo promene i znake.“ Zajmoprimcu se ne može nametnuti obaveza da vrati nešto drugo i više od toga. Svaki suprotan ugovor „morao bi biti odbačen kao protivan javnom pravu i ulozi koju je vladalac namenio novcu.“[5] Načelo nominalizma je ugrađeno u francuski Code civil (član 1895.) i odatle je preuzet u građanske zakonike drugih evropskih država.[6] U anglosaksonskom pravu, načelo je utemeljeno u sudskoj praksi.[7] Prihvata ga i naš Zakon o obligacionim odnosima[8] u članu 394: „Kada obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koju obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo.“ Usvajanje načela monetarnog nominalizma logičan je izraz suverenog prava države da emituje novac kao sredstvo plaćanja na svojoj teritoriji i određuje njegovu vrednost. Prepustiti privatnim licima da svojevoljno određuju vrednost novca značilo bi narušiti taj monopol. Drugi razlog za prihvatanje načela vidi se u pravnoj sigurnosti. Ako bi se dozvolilo da se sadržina ugovorne obaveze menja zbog toga što je novac kao predmet obaveze u međuvremenu promenio vrednost, ugrozila bi se pravna sigurnost ugovornih strana, koja se ogleda u tome da njihove obaveze moraju biti predvidive u vreme zaključenja ugovora.[9]

Ipak, dosledna primena načela monetarnog nominalizma nikada nije bila moguća, upravo zbog njegove osobine da menja svoju vrednost. Načelo je postajalo apsurdno u periodima kada su različiti događaji – ekonomski, politički ili prirodni, izazivali naglu i/ili veliku promenu (najčešće pad) vrednosti novca. Ako bi se u takvim okolnostima insistiralo na primeni nominalističke teorije, narušilo bi se drugo, podjednako važno (ako ne i važnije) načelo obligacionih odnosa – načelo jednakosti uzajamnih davanja. Zbog toga, kada zbog nagle ili velike promene svoje realne, unutrašnje vrednosti, novac koji je valuta obligacije prestane da adekvatno vrši funkciju mere vrednosti, načelo monetarnog nominalizma mora ustupiti mesto načelu monetarnog valorizma. Monetarni valorizam uvodi se zakonom, sudskom praksom ili zaštitnim klauzulama u ugovorima. Primer zakonskog odstupanja od monetarnog nominalizma u korist valorizma nudi naš ZOO. Već u odredbi kojom utemeljuje princip monetarnog nominalizma zakonodavac dalekovido predviđa da drugim zakonom može biti propisano odstupanje od njega (rečima „…izuzev kad zakon određuje što drugo“). Primer za uvođenje načela monetarnog valorizma u obligacione odnose u slučaju nagle ili izrazite promene vrednosti novca korz sudsku praksu daje anglosaksonsko pravo. Tako je engleski sud odstupio od načela monetarnog nominalizma u slučaju koji je imao za predmet polisu osiguranja u nemačkim markama, nakon njihovog obezvređivanja u vreme hiperinflacije dvadesetih godina prošlog veka.[10] U jednoj američkoj odluci sud je stao na stanovište da je izvršenje dugoročnog ugovora o isporuci robe izgubilo komercijalnu svrhu zbog velike inflacije tokom sedamdesetih godina.[11] U domaće pravo, načelo monetarnog valorizma takođe je uvedeno kroz sudsku praksu tokom perioda hiperinflacije devedesetih godina prošlog veka. Sudovi su zaštitili poverioce novčanih obaveza u dinarima, dosuđujući im pravo na razliku između zatezne kamate i potpunog iznosa pretrpljene štete zbog inflacije, u vidu inflatorne kamate. Domaći sudovi su se tom prilikom oslanjali na ZOO, koji u članu 278. stav 2. predviđa pravo poverioca novčane obaveze da zahteva pored zatezne kamate i razliku do potpune naknade štete. Međutim, pravo na inflatornu kamatu priznato je samo poveriocima koji su pretrpeli štetu izazvanu padom vrednosti novca zbog docnje dužnika u izvršenju obaveze. Dužnik koji je svoju novčanu obavezu ispunio na vreme bio je u obavezi da poveriocu isplati iznos valorizovan u skladu sa posebnim zakonom, izuzev ako je ugovorom bilo predviđeno neko sredstvo zaštite poverioca od pada vrednosti novca.[12]

Štetni efekti primene načela monetarnog nominalizma mogu se otkloniti ugovaranjem različitih zaštitnih klauzula: zlatne, valutne ili indeksne klauzule.

Ugovaranjem zlatne klauzule ugovorne strane obezbeđuju se od promene vrednosti novca tako što se saglašavaju da se iznos obaveze izmeni saglasno promeni pariteta valute ugovora u zlatu.[13] U mnogim državama zlatne klauzule proglašene su zabranjenim nakon što je novac izgubio zlatnu podlogu u prvoj polovini 20. veka. Priznavanjem važnosti zlatnim klauzulama prihvatio bi se dvojni monetarni režim, u kome bi zlato igralo ulogu drugog sredstva plaćanja pored nacionalne valute. Time bi se ugrozilo suvereno pravo svake države da utvrđuje monetarni sistem na svojoj teritoriji.[14]

Nešto je drugačiji slučaj sa valutnim klauzulama. Ugovaranje strane valute kao valute obaveze nikada nije moglo biti generalno zabranjeno, iz prostog razloga što u međunarodnim odnosima nijedna država ne može nametnuti svoju valutu kao isključivo sredstvo plaćanja. Sa druge strane, relativno često države zabranjuju ugovaranje strane valute kao sredstva plaćanja u unutrašnjim odnosima, iz istih onih razloga koji su bili presudni za zabranu zlatne klauzule – ugovaranje strane valute kao valute obaveze predstavlja atak na monetarni suverenitet države. Tako su Nemačka i Francuska načelno zabranile ugovaranje valutne klauzule u unutrašnjim odnosima nakon razornih inflacija koje su pogodile te države dvadesetih, odnosno šezdesetih godina prošlog veka.[15] Valutna klauzula se u ugovoru može pojaviti u obliku klauzule plaćanja i klauzule vrednovanja. U prvom slučaju dužnik izmiruje svoju novčanu obavezu isplatom ugovorenog broja stranih novčanih jedinicia. U drugom slučaju novčana obaveza se izmiruje u domaćoj valuti, ali se broj jedinica domaće valute koju treba platiti određuje srazmerno vrednosti određenog (ugovorenog) broja jedinica strane valute.[16] Obim obaveze u domaćem novcu određuje se preko vrednosti strane valute u odnosu na domaću. U našem pravu ugovaranje  valutne klauzule u unutrašnjim odnosima dopušteno je izmenama ZOO koje su izvršene 1993. godine, uz ograničenje da se valutna klauzula može koristiti samo kao merilo vrednovanja obaveze koja se mora izmiriti u domaćoj valuti. U skladu sa članom 395. ZOO, ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Izuzetno, tokom prethodne decenije dopušteno je ugovaranje kreditnih obaveza koje glase na plaćanje u stranoj valuti kod ugovora o stambenim kreditima. U skladu sa članom 25. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS“, br. 62/2006 i 36/2011) banka može rezidentu – fizičkom licu odobriti kredit u devizama radi kupovine nepokretnosti u zemlji.

Ugovaranjem indeksne klauzule visina novčane obaveze utvrđuje se vrednovanjem pomoću izabranog parametra, kao što je npr. vrednost određene robe, indeks cena jednog proizvoda ili grupe proizvoda (industrijskih proizvoda, poljoprivrednih proizvoda) , indeks cena na malo, indeks troškova života i dr. U većini zakonodavstava, čak i u onim u kojima su zlatne i valutne kaluzule strogo zabranjene, indeksne klauzule su dopuštene. Tako je francuska sudska praksa dozvolila ugovaranje indeksnih klauzula, najpre samo u slučaju da se one koriste da zaštite ugovorne strane od ekonomskih neprilika. Ugovaranje indeksnih klauzula kao zaštite od monetarne nestabilnosti bilo je isprva zabranjeno. Kasnije su i takve indeksne klauzule dopuštene, kada je francuska pravna teorija s pravom ukazala na svu besmislenost podele na ekonomske i monetarne neprilike, budući da ekonomske neprilike neminovno vode monetarnim neprilikama.[17] U velikoj većini drugih država indeksne kaluzule se mogu slobodno ugovarati. Indeksne kaluzule se po pravilu koriste u ugovorima sa trajnim prestacijama, kao što su ugovori o zakupu, ugovori o radu, ugovori o građenju, ugovori o zajmu, ugovori o doživotnoj renti. Vrlo često, zakonodavac ili sudovi zahtevaju da izabrani indeks bude povezan sa predmetom ugovora, nagalašavajući time da je smisao ugovaranja indeksne klauzule očuvanje jednakosti uzajamnih davanja ugovornih strana.[18]

U našem pravu dopušteno je ugovaranje indeksnih klauzula. U skladu sa čl. 46. st. 2. ZOO predmet obaveze mora biti određen ili odrediv. Predmet obaveze je odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti ili su strane ostavile trećem licu da ga odredi.[19]  U ugovorima u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete dozvoljeno je ugovoriti da će cena zavisiti od materijala i od rada, kao i od drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje, u određeno vreme na određenom tržištu – klauzula klizne skale.[20] Istim zakonom eksplicitno se propisuje mogućnost promene visine novčane obaveze samo u jednom slučaju: kod ugovora o građenju. Ako ugovorom u pogledu izmene cene nije predviđeno što drugo, izvođač koji je svoju obavezu ispunio u predviđenom roku, može zahtevati povećanje cene radova ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo da ta cena bude viša od dva procenta – klauzula klizne skale. Izvođač radova ima pravo na promenu cene radova i kada je svojom krivicom zapao u docnju, ali pod uslovom da su se cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova povećale za pet odsto.[21] Iako je klauzulom klizne skale predviđena mogućnost revalorizacije novčanih obaveza samo za ugovore o građenju, ovo pravilo bi se po analogiji moglo primeniti i na druge ugovore sa trajnim prestacijama.

Različit pravni tretman zlatnih, valutnih i indeksnih klauzula na prvi pogled se čini neopravdanim, jer sve tri imaju istu funkciju, zaštitu strana u obligacionim odnosima od promene vrednosti novca. Sa aspekta zaštite javnog poretka indeksne klauzule podjednako narušavaju monetarni suverenitet kao i zlatne i valutne kaluzule, jer njihovo učestalo korišćenje u ugovorima predstavlja svojevrstan izraz nepoverenja ugovarača u domaću valutu. Potrebno je, ipak, istaći razliku između klauzula o plaćanju u zlatu ili stranoj valuti i klauzula kojima se vrednost novčane obaveze utvrđuje poređenjem sa vrednošću zlata ili neke strane valute. Klauzule o plaćanju u zlatu ili stranoj valuti direktno podrivaju domaći monetarni sitem, jer uvode u u opticaj još jedno sredstvo plaćanja – zlato ili stranu valutu. Zbog toga su apsolutno nedopuštene u unutrašnjim pravnim odnosima jedne države. Drugačiji je slučaj kada se zlato ili strana valuta koriste samo kao parametri za utvrđivanje obima novčane obaveze koja se izvršava u domaćoj valuti. Zlatne ili valutne klauzule u tom slučaju ne mogu izazvati monetarne poremećaje, ali se može postaviti pitanje da li su one primereno sredstvo za zaštitu načela jednakosti uzajamnih prestacija?

Iako navedeni oblici zaštitnih klauzula efikasno ublažuju krutost načela monetarnog nominalizma, problem sa njihovim korišćenjem leži u tome što i izabrani indeks može biti podložan promenama vrednosti izazvanim različitim uzrocima, objektivne i subjektivne prirode. Tako se smatra da zlato i valute pojedinih jakih nacionalnih ekonomija, kao što su evro, dolar ili švajcarski franak,  imaju manje-više konstantnu vrednost, zbog čega se češće biraju za indeks vrednosti novčane obaveze. Pritom su zlato i strane valute takođe roba, čija vrednost raste ili opada zavisno od stanja ponude i tražnje na tržištu i drugih faktora.[22] Šta se dešava ako izabrani indeks naglo ili drastično promeni svoju vrednost? Da li se tada može zanemariti ugovorena zaštitna klauzula i i pružiti zaštita oštećenoj ugovornoj strani? Iako na prvi pogled apsurdno, suštinsko pitanje koje se ovde postavlja jeste da li je načelo valorizma primenljivo i u slučaju kada je strana valuta ugovorena kao indeks vrednosti obaveze u domaćoj valuti, zbog toga što je došlo do promene vrednosti te strane valute?

Odgovor na to pitanje od esencijalnog je značaja za korisnike kredita indeksiranih u stranoj valuti. Potrebno je prethodno napomenuti da je predmet ugovora o kreditu koje domaće banke odobravaju domaćim klijentima najčešće dinarski iznos koji banka stavlja na raspolaganje korisniku kredita za različite namene (npr. kupovinu stanova, trajnih potrošnih dobara i dr.). Korisnik kredita ima obavezu da vrati takođe dinare, ali u revalorizovanom iznosu, koji se utvrđuje korišćenjem valutne klauzule. Prema toj klauzuli, korisnik kredita u obavezi da je plaća mesečnu ratu kredita čija je visina određena u stranoj valuti. Dinarski iznos rate izračunava se preračunavanjem iznosa u stranoj valuti u dinare po kursu koji važi na dan dospeća rate (najčešće je to zvanični srednji kurs NBS).

Indeksiranje kredita u stranoj valuti posebno je pogodilo klijente čiji su krediti indeksirani u švajcarskim francima, jer je kurs te valute u periodu 2008-2012. rastao mnogo više nego kurs drugih jakih svetskih valuta, kao što su evro i američki dolar, odnosno stopa godišnje inflacije u Srbiji. Tako je od 1.1.2008. do 1.1.2012. kurs dinara prema evru oslabio za svega 30%. U istom periodu kurs dinara prema SAD dolaru oslabio je 55%, dok je prema švajcarskom franku oslabio za čitavih 90%. U istom periodu inflacija je iznosila oko 35%. Ovako nepovoljan odnos zadržan je i nakon što je švajcarska vlada u avgustu 2011. fiksirala kurs franka na 0,8 evra, jer je kurs franka u međuvremenu već bio enormno porastao u odnosu na EU valutu. Iz navedenih podataka vidljivo je da su u slučaju kredita indeksiranih u evrima korisnici kredita manje-više vraćali ono što su dobili, jer je kurs evra uglavnom pratio stopu inflacije. Korisnici kredita u švajcarskim francima vraćali su i vraćaju, kako podaci pokazuju, mnogo više nego što su realno dobili, pa se postavlja pitanje mogućnosti njihove pravne zaštite.

1.1. Pravna zaštita primenom opštih pravila ugovornog prava

Jedan način rešenja problema je primena opštih instituta ugovornog prava kojima se uređuju nemogućnost ili otežano ispunjenje ugovornih obaveza.

U stranoj sudskoj praksi poznati su, iako srazmerno retki, slučajevi oslobađanja ugovorne strane obaveze zbog toga što ugovoreni indeks vrednosti novčane obaveze ne vrši adekvatno svoju funkciju.  Američko pravo dopušta oslobađanje dužnika obaveze i u slučaju da je ispunjenje izgubilo svoju komercijalnu svrhu iz razloga za koji dužnik ne odgovara. U skladu sa članom 2-615 Jednoobraznog trgovačkog zakonika SAD, ugovorna strana se može osloboditi izvršenja obaveze ako izvršenje ne bi imalo svoju svrhu zbog događaja koji se nije mogao predvideti u vreme zaključenja ugovora. Američka sudska praksa stoji na stanovištu da u takvom slučaju izostanak komercijalne svrhe ispunjenja ugovora preteže nad javnim interesom da se ugovorne obaveze izvršavaju.[23] U zvaničnom komentaru Jednoobraznog trgovačkog zakonika ističe se da povećanje troškova ispunjenja obaveze samo po sebi ne predstavlja osnov oslobađanja od izvršenja obaveze, osim ako ako je porast troškova izazvan nepredvidivim događajem koji menja suštinu obaveze.[24] Američki sud se pozvao na doktrinu o komercijalnoj nesvrsishodnosti ugovora (commercial impracticability) kada je u jednom sporu oglasio nevažećim dugoročni ugovor sa indeksiranom cenom, jer je ugovoreni indeks potcenjivao uticaj inflacije.[25]

U našem pravu, ako događaj za koji ugovorna strana ne odgovara prouzrokuje potpunu ili delimičnu nemogućnost ispunjenja, ta strana se može osloboditi obaveze isključivo kada je predmet obaveze individualno određena stvar. Ako su predmet obaveze stvari određene po rodu (dakle i novac), obaveza ne prestaje, izuzev ako propadne cela masa tih stvari.[26] Ugovorna strana kojoj je ispunjenje obaveze postalo izuzetno otežano ili ne može ostvariti svrhu ugovora zbog okolnosti koje su nastupile nakon zaključenja ugovora može, ipak, zahtevati raskid ugovora.[27] Okolnosti zbog kojih se zahteva raskid ugovora moraju biti nepredvidive i neotklonjive. Raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na okolnosti bila dužna da uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati.

Smatramo da su u konkretnom slučaju ti uslovi ispunjeni. Iako su stranke mogle predvideti da će kurs švajcarskog franka rasti u odnosu na kurs domaće valute (uostalom, pad vrednosti domaće valute je i bio razlog da se valutna klauzula ugradi u ugovore o kreditu), one nikako nisu mogle predvideti da će kurs franka enormno porasti u poređenju sa kursom ostalih valuta, posebno u poređenju sa evrom koji se takođe koristi za indeksaciju kreditnih obaveza. Aspekt mogućnosti stranaka da izbegnu ili na drugi način otklone rizik porasta vrednosti strane valute ne treba posebno elaborirati, jer je očigledno jasno da ako stranke nisu mogle da predvide da će kurs švajcarskog franka toliko odskočiti u odnosu na kurs ostalih valuta, one nisu bile ni u prilici da preduzmu mere da spreče njegovo ugovaranje, tim pre što su banke nudile kredite indeksirane u švajcarskim francima kao izuzetno povoljne, sa obrazloženjem da je kurs švajcarskog franka veoma stabilan.[28] Refinansiranjem kredita indeksiranih u švajcarskim francima ne bi se mogle otkloniliti već nastale štetne posledice rasta kursa, jer refinansisranje zapravo znači da se korisnik kredita saglašava da se iznos glavnice uvećan za stopu rasta kursa švajcarskog franka pretvori u novi kredit, iako sada indeksiran u drugoj valuti.

U slučaju raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti nije dozvoljen vansudski raskid, već raskid ugovora mora izreći sud. Prilikom donošenja odluke o raskidu, osim navedenih okolnosti, sud mora da vodi računa i o sledećem: da ispunjenje ugovora očigledno više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično da se ugovor održi na snazi takav kakav je. Sud je dužan da vodi računa i o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, o opštem interesu, kao i o interesima obeju strana.

Prilikom donošenja odluke o raskidu u konkretnom slučaju sud bi trebalo da ima u vidu gore navedene podatke o kretanju kursa stranih valuta i stope inflacije, kao i podatke o dinarskoj vrednosti dobra koje je kupljeno uz pomoć kredita u vreme zaključenja ugovora i u vreme donošenja sudske odluke. Navedeni podaci ukazuju da se rizik porasta vrednosti švajcarskog franka ne može podvesti pod uobičajeni, očekivani rizik pada vrednosti domaće valute, jer je švajcarski franak enormno porastao i u osnosu na vrednost drugih svetskih valuta. Takođe, iako je nesporno da je opšti interes da se ugovori izvršavaju, jednako je važan interes svake ugovorne strane u teretnim ugovorima da njena prestacija bude ekvivalentna prestaciji druge ugovorne strane. Ako jedna ugovorna strana, primenom ugovorenog indeksa zauzvrat dobija mnogo više nego što je dala ekvivalentnost prestacija je poremećena, a banke kao davaoci kredita se neosnovano bogate na račun korisnika kredita. Napred je već ukazano na to da se u uporednom zakonodavstvu indeksne klauzule uslovljavaju povezanošću indeksa sa predmetom ugovora, kako bi izabrani indeks što je moguće više odražavao realnu vrednost davanja ugovornih strana. Na potrebu povezanosti izabranog indeksa sa predmetom ugovora ukazuje i naš zakonodavac na dva mesta: prilikom definisanja klauzule klizne skale i kada dopušta mogućnost izmene cene iz ugovora o građenju zbog promene cene elemenata na osnovu kojih je određena.[29] U slučaju ugovora o kreditu sredstva kredita se namenski koriste za kupovinu određenih dobara. Ako iznos koji korisnik kredita vraća na ime glavnice daleko nadmaša vrednost dobra koje je kupljeno sredstvima odobrenog kredita, jasno je da je za korisnika kredita ugovor o kreditu izgubio svoju svrhu.

Umesto raskida, može se predložiti izmena ugovora sudskim putem. Izmenu ugovora mogu predložiti kako strana kojoj je izvršenje ugovora postalo otežano, tako i druga strana, ali je neophodno da se druga strana saglasi sa tim da se ugovor izmeni, jer je čl. 133. st. 4. ZOO predviđeno da se “ugovor neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.“ Bez pristanka druge strane nema izmene ugovora, već sud može dosuditi samo raskid.

Ako sud dosudi raskid ugovora, svaka strana vraća ono što je po osnovu ugovora primila. Budući da je banka korisniku kredita isplatila dinarski iznos, a korisnik kredita je rate kredita takođe plaćao u dinarima, obe strane bi bile dužne da vrate dinarske iznose, uvećane za iznos zatezne kamate obračunate od dana kada je druga strana izvršila svoju ugovornu obavezu do dana vraćanja. Korisnik kredita tako bi bio dužan da banci vrati iznos dinarske glavnice zajedno sa zateznom kamatom obračunatom od dana puštanja kredita u tečaj do dana vraćanja, dok bi banka bila dužna da vrati plaćene rate kredita zajedno sa zateznom kamatom obračunatom od dana plaćanja svake pojedine mesečne rate do dana vraćanja.

1.2. Pravna zaštita revalorizacijom kreditnih obaveza

Druga mogućnost, u ovom trenutku bezizgledna, jeste donošenje zakona kojim bi se izvršila revalorizacija obaveza korisnika kredita indeksiranih u švajcarskim francima. Za njegovo predlaganje nadležna je NBS, koja do sada nije pokazala spremnost da problem korisnika kredita indeksiranih u švajcarskim francima rešava dovodeći u pitanje izabrani indeks vrednosti kredita, iako su predstavnici NBS više puta javno priznali njegovu nepovoljnost za dužnike. Štaviše, i sama NBS je to indirektno učinila donošenjem Odluke o merama za očuvanje i jačanje stabilnosti finansijskog sistema.[30] Tom odlukom zabranjeno je indeksiranje kredita koji se odobravaju fizičkim licima u drugoj valuti izuzev u evru.[31] NBS je u konkretnom slučaju reagovala za ubuduće, ali je njena ex post reakcija izostala.

Sigurno je da bi opšta zakonska mera revalorizacije kreditnih obaveza preduzeta na inicijativu NBS bila sa aspekta zaštite interesa korisnika kredita mnogo celishodnija i efikasnija. Može se pretpostaviti da će korisnici kredita samo sporadično koristiti mogućnost da pokrenu tužbu za raskid ugovora, bilo zbog neobaveštenosti i neznanja, nemogućnosti da snose troškove postupka ili nemogućnosti da izvrše obaveze po raskinutom ugovoru (obavezu vraćanja dobijenog dinarskog iznosa kredita uvećanog za iznos zateznog kamate, koji je u slučaju stambenih kredita veoma veliki, čak i kada se prebije sa iznosima otplaćenih rata kredita).

Revalorizacija kreditnih obaveza izvesno ne bi štetila ni interesima banaka kao poverioca. Iako stambeni krediti indeksirani u švajcarskim francima bankama donose veću zaradu, dublja analiza pokazuje da ti krediti povećavaju kreditni rizik banke. Najveći broj stambenih kredita obezbeđen je hipotekom na nepokretnosti koja je kupljena istim kreditom. Povećanje dinarskog iznosa glavnice daleko iznad nominalnog iznosa odobrenog  kredita i kontinuirani pad tržišnih cena nepokretnosti, koje se inače formiraju i izražavaju u evrima, ima za posledicu da dugovani iznos glavnice daleko nadmašuje tržišnu vrednost hipotekovane nepokretnosti, odnosno da su povećani rizični plasmani banke. U skladu sa Odlukom o upravljanju kreditnim rizicima banke,[32] banka je dužna da vrši procenu kreditnog rizika i da rangira plasmane u odgovarajuće rizične kategorije prema stepenu naplativosti. Banka je dužna da obezbedi kontinuirano praćenje i proveru adekvatnosti rangiranja plasmana u ove kategorije. Ako plasmani banke pređu iz viših u niže rizične kategorije, banka ima obavezu da poveća izdvajanja u obavezne rezerve.[33] Pod uslovom da banke postupaju u skladu sa svojom zakonskom obavezom preduzimanja mera za zaštitu od kreditnog rizika, što je NBS dužna da kontroliše, ekstra-profit od kredita indeksiranih u švajcarskim francima biva poništen obavezom banaka da uvećavaju svoje rezerve, jer se time smanjuje iznos slobodnih novčanih sredstava koje banka može da plasira drugim klijentima u vidu kredita, pa time i profit po tom osnovu.

2. Ugovaranje promenljive kamatne stope

Najveći broj kredita indeksiranih u stranoj valuti ugovoreno je sa promenljivom kamatnom stopom. Način utvrđivanja iznosa kamatne stope različit je od banke do banke. Tako je u ugovorima pojedinih banaka predviđeno da se kamatna stopa sastoji se od fiksnog dela ugovorenog u fiksnom procentu i varijabilnog dela, ugovorenog u iznosu tromesečnog ili šestomesečnog LIBOR-a. Istovremeno je predviđeno pravo banke da jednostrano menja visinu kamatne stope u skladu sa izmenama „akata poslovne politike banke“. U ugovorima drugih banaka način određivanja visine kamatne stope još je neprecizniji. Tamo se određuje da se promenljiva nominalna kamatna stopa sastoji od osnovne kamatne stope uvećane za marginu banke, pri čemu se iz ugovora ne vidi ni kako se određuje osnovna kamatna stopa, niti šta čini marginu banke. Treću grupu čine ugovori o kreditu kojim se predviđa promena nominalne kamatne stope u zavisnosti od „politike banke i promena na tržištu kamatnih stopa“. U svim navedenim primerima banke su sebi ostavile širok manevarski prostor za promenu (povećanje) kamatne stope na štetu dužnika.

Navedene odredbe ugovorene su suprotno pravilima o određenosti, odnosno odredivosti predmeta obaveza iz  čl. 46. st. 2. i 50. st. 1. ZOO, jer je određivanje sadržine osnovne ugovorne obaveze korisnika kredita – da plati kamatu na odobrena sredstva kredita, prepušteno isključivo volji druge ugovorne strane. Te odredbe se suprotstavljaju i načelu ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu,[34] načelu zabrane zloupotrebe prava,[35] načelu zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja,[36] načelu jednake vrednosti davanja[37] i obavezi ugovornih strana da se u ostvarivanju svojih prava uzdrže od postupka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze druge strane.[38]

NBS je reagovala tako što je Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga precizirala obaveze banaka u pružanju određenih usluga svojim klijentima. Članom 8. Zakona predviđeno je da ugovorna obaveza mora biti određena ili odrediva. Novčana ugovorna obaveza je odrediva što se tiče njene visine ako zavisi od ugovorenih promenljivih elemenata, odnosno promenljivih i fiksnih, s tim što su promenljivi elementi oni koji se zvanično objavljuju (referentna kamatna stopa, indeks potrošačkih cena i dr.). Promenljivi elementi moraju biti takve prirode da na njih ne može uticati volja ni jedne od ugovornih strana. Ugovori ne mogu da sadrže upućujuću normu na poslovnu politiku kad su u pitanju oni elementi koji su Zakonom predviđeni kao obavezni elementi ugovora. Davalac finansijske usluge je dužan da novčanu ugovornu obavezu utvrđuje na Zakonom propisani način.

Odredbe Zakona se primenjuju i na ugovore o kreditu koji su zaključeni pre njegovog stupanja na snagu (4.6.2011.), odnosno početka primene (5.12.2011.). U pogledu tih ugovora obaveze banaka su sledeće:

1) Banke su dužne da odredbe Zakona o određenosti, odnosno odredivosti ugovora i o promenljivoj nominalnoj kamatnoj stopi primenjuju na sve obaveze po osnovu ugovora koje dospevaju posle dana početka primene Zakona;

2) Banke su dužne da od dana početka primene Zakona, ugovore koji su zaključeni do tog dana usklade sa odredbama Zakona na taj način da visina ugovorene promenljive a neodredive kamatne stope, odnosno promenljivog neodredivog elementa te stope ne može biti veća od njihove inicijalne visine (visine u momentu zaključenja ugovora);

3) U periodu od dana stupanja na snagu Zakona do dana početka njegove primene (4.6.-5.12.2011.) banke ne mogu uvećavati visinu kamatnih stopa koristeći ugovorene neodredive elemente.

Na prvi pogled, Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga poboljšan je položaj korisnika kredita, jer su banke obavezane da preciziraju način ugovaranja promenljive kamatne stope i da postojeće ugovore o kreditu usklade sa zakonskim odredbama.

Na drugi pogled uočava se da NBS nije adekvatno zaštitila korisnike kredita, jer nije preduzela mere da otkloni posledice protivpravnog postupanja banaka u periodu pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Zakonom se suštinski ne propisuju nova pravila igre u odnosima između banaka i korisnika kredita, već se samo konkretizuju obaveze koje proizlaze iz opštih pravila obligacionog prava. Bankama nalaže usklađivanje sa zakonom u pogledu budućih ugovora i budućih obaveza iz postojećih ugovora, ali se već učinjene nezakonitosti ostavljaju bez sankcije, iako bi opšti interes u ovom slučaju nalagao i retroaktivnu primenu zakona.

NBS je i pre donošenja Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga imala ovlašćenja za preduzimanje mera prema bankama, na osnovu Zakona o Narodnoj banci Srbije[39] i Zakona o bankama.[40]  U skladu sa čl. 4. st. 1. tač. 3) i 4) Zakona o NBS, NBS utvrđuje i sprovodi aktivnosti i mere radi očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema i vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banaka. U skladu sa čl. 43. ZOB, NBS može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata  i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. NBS može propisati bliže uslove i način objavljivanja i primene opštih uslova poslovanja banke (čl. 42. st. 5.). Kada NBS u postupku vršenja kontrole zakonitosti poslovanja utvrdi da je banka postupala suprotno odredbama ZOB, Zakona o NBS i drugim propisima, dužna je da preduzme jednu od sledećih mera (čl. 112. ZOB): 1) upućivanje opomene; 2) upućivanje nalogodavnog pisma; 3) izricanje naloga i mera za otklanjanje nepravilnosti; 4) uvođenje prinudne uprave; 5) oduzimanje dozvole za rad. Pored izrečenih mera NBS može banci izreći novčanu kaznu u visini 1-5% novčanog dela osnivačkog kapitala banke, a članovima upravnog ili izvršnog odbora banke u visini jedne do dvanaest zarada (čl. 113. ZOB).

Iako je NBS propustila da blagovremeno donese podzakonske propise kojima bi precizirala način ugovaranja kamatne stope i ostalih elemenata ugovora o kreditu, ona je mogla da u okviru postupka kontrole zakonitosti poslovanja banaka naloži bankama da otklone nezakonitosti u postojećim ugovorima o kreditu, na osnovu kojih su banke samovoljno dizale kamatne stope. NBS vrši kontrolu usklađenosti poslovanja banaka ne samo sa propisima u oblasti finansijskog sektora, već i sa opštim propisima, jer na to upućuje član 112. ZOB. Umesto toga, Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih uluga NBS je praktično abolirala banke u pogledu njihovih postupaka učinjenih u vreme pre nego što je Zakon počeo da se primenjuje.

Korisnici kredita ipak imaju mogućnost da zaštitu ostvaruju putem suda, tužbom za utvrđenje ništavosti odredaba o promenljivoj kamatnoj stopi. Posledica ništavosti eksplicitno je predviđena članom 46. stav 2. ZOO.

3. Kumulativno dejstvo valutne klauzule i klauzule o promenljivoj kamatnoj stopi

Specifičnost ugovora o kreditu koje domaće banke odobravaju klijentima je u tome što je visina obaveze korisnika kredita podložna dvostrukoj revaloraizaciji– po osnovu promene vrednosti valute odabrane kao indeks i po osnovu promene visine kamatne stope. Postavlja se pitanje da li je takav način zaštite interesa kreditora u skladu sa javnim poretkom? Indeksacijom kreditne obaveze u stranoj valuti visina obaveze korsnika kredita vezana je za vrednost strane valute u odnosu na domaću. Valutna kluzula štiti poverioca, jer se ugovara pod pretpostavkom da će vrednost domaćeg novca padati. Valutna klauzula utiče ne samo na promenu iznosa glavnice, već i na promenu (rast) apsolutne visine iznosa kamate koji korisnik kredita plaća, jer mesečna rata otplate izražena u stranoj valuti obuhvata pored glavnice i kamatu. Promenljiva kamatna stopa, ako njena visina zavisi od određenih objektivnih elemenata, kao što su indeksi kamatne stope na određenom tržištu (LIBOR, EURIBOR), predstavlja rizik i za poverioca i za dužnika, jer nijedan od njih ne može sa izvesnošću da predvidi kako će se kretati visina ugovorenog indeksa. Banke su ipak nešto u povoljnijoj poziciji, jer se profesionalno bave finansijskim poslovima, bolje poznaju prilike i kretanja na finansijskom tržištu, te su u priliici da bolje procene svoj rizik kada nude promenljivu kamatnu stopu. U slučaju ugovora kod kojih promena kamatne stope zavisi od stope rasta cena na malo ili troškova života (što je Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga takođe dozvoljeno) ili od volje jedne strane nema nikakve sumnje da je ugovorna odredba o promenljivoj kamatnoj stopi isključivo štiti interese poverioca.

Sa aspekta očuvanja vrednosti kapitala dvostruka zaštita putem valutne klauzule i kaluzule o promenljivoj kamatnoj stopi nema opravdanja. Interes kreditora da dobije natrag realnu vrednost pozajmljenog novca dovoljno je zaštićen ako se u ugovor unese samo jedan promenljiv elemenat, bilo da je to valutna klauzula, bilo da je to klauzula o promenljivoj kamatnoj stopi. Kumulativna primena dva promenljiva elementa jedino ima za cilj monopolski profit, koji banke ostvaruju iskorišćavajući svoju nadmoćnu ekonomsku poziciju, nametanjem nepravičnih uslova ugovora.  

Domaći sudovi su se već izjašnjavali da je kumulativno korišćenje dve ili više zaštitinih klauzula u ugovorima o kreditu protivzakonito: „Vrhovni sud nalazi da pored izričitih odredbi ugovora o ugovornoj kamati koja je veća od zatezne kamate i na koju banka ima pravo po čl. 277. st. 2. pošto je ugovorna kamata veća od zatezne kamate banka u konkretnom slučaju nema pravo i na revalorizaciju kredita, jer se supstanca kapitala čuva ugovornom kamatom koja je veća od zatezne kamate. Vrhovni sud nalazi da je banka visinom ugovorne kamate i drugim obezbeđivanjima (2 % naknade) na ime korišćenja kredita, te ugovorenog budućeg usaglašavanja kamata obezbedila očuvanje kapitala, te da joj naknada revalorizacije ne pripada.”[41]

NBS po ovom pitanju očigledno ima suprotan stav, jer je Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga dopušteno da ugovor o kreditu kumulativno sadrži valutnu klauzulu i klauzulu o promenljivoj kamatnoj stopi, samo pod uslovom da je promena kamatne stope zavisna od objektivno određenih elemenata.[42]

Zaključak

Ugovaranje zaštitnih klauzula u ugovorima o kreditu reflektuje problem nestabilnosti monetarnog sistema država u tranziciji. Iako je nesporno da je legitimno pravo banke u ulozi kreditora da štiti vrednost svog kapitala, slaba ekonomska pozicija korisnika kredita na tržištima tranzicionih zemalja gladnim novca omogućava bankama da zaštitne klauzule pretvore u sredstvo eksploatacije monopolskog profita, pa se postavlja pitanje potrebe njihovog posebnog pravnog regulisanja ili, čak, zabrane.

Uporedno i domaće zakonodavstvo i sudska praksa bez izuzetka štite načelo ravnopravnosti ugovornih strana i ekvivalentnosti uzajamnih prestacija. U materiji ugovora o kreditu navedena načela se konkretizuju obavezom korisnika da vrati realnu vrednost dobijenog novca koji je dobio i da plati banci primerenu naknadu za korišćenje dobijenog novca. Zaštitne klauzule mogu isključivo biti u funkciji tih osnovnih obaveza korisnika kredita. One se ne smeju pretvoriti u prikriveno sredstvo izvlačenja dodatne ekonomske koristi za banku.

Sektorski regulator u vršenju svoje uloge ne samo da ne sme prenebreći opšte pravne principe, već mora doprineti njihovom efikasnom sprovođenju pravovremenim propisivanjem detaljnih pravila ponašanja davalaca usluga u odnosima sa korisnicima sa slabijom ekonomskom pozicijom i izricanjem sankcija davaocima usluga koji krše bilo opšta pravna pravila, bilo posebne sektorske propise. U tome jeste smisao postojanja sektorskog regulatora. Postupanje NBS u zakonskom regulisanju sadržine ugovora o kreditu i kontroli zakonitosti poslovanja banaka pokazuje da ona ne ostvaruje uspešno svoju regulatorsku funkciju, jer ne sagledava celovito problem zaštitnih klauzula, već ga rešava kazuistički i, šta više, zadocnelo.

 

Dijana Marković-Bajalović, full professor

Law Faculty, University of East Sarajevo

Faculty for European Legal-Political Studies, Singidunum University

 

 

Protection of Users of Financial Services

 

Protection of users of services represents one of the central issues in the sphere of the legal regulation of services. During the last months in Serbia and other countires in the region the problem of protection of users of financial services has become especially important, due to several reasons. Firstly, the current economic crisis and the stagnation of the citizens` living standard made clients dificult to service their debts to banks. Secondly, banks, having stronger bargaining position, imposed severe and unfair contract terms to their clients through general contract terms and contract forms such as: credit indexing in foreign currency, floating interest rate, high charges for premature debt payment, etc. There are two legal possibilities to protect debtors: suing banks at the court under the general rules of the law of contract and regulating and supervising banks` behaviour by the sector regulaor (in Serbia the role of sector regulator belongs to the National Bank). The author of the article analyses the both aspects of the protection of banks` clients, pointing out to the problems of nonefficiency of civil protection and inadequacy of measures which have been already taken by the sector regulator. She is also disputing legal validity of contracting double protection clauses in credit contracts.