Popularne zablude potrošača!

U nastavku dajemo neka od popularnih shvatanja sopstvenih prava, koje potrošače mogu skupo da koštaju.

U razgovorima sa potrošačima susrećemo se sa (njihovim) tumačenjima prava i pravnih instututa koja su netačna, a šire se uglavnom preko interneta. Velike muke imamo kad ltreba da ih “čupamo” iz problema u koje upadnu zbog ovih “popularnih shvatanja” koja nemaju veze ni sa pravom ni sa zakonima ni sa sudskom praksom. Ovom prilikom razobličićemo neke od njih. 

BR 1: Zastarelost automatski nastupa protekom roka zastarelosti, u smislu da posle toga poverilac nema pravo da tuži dužnika.

ISTINA: Protekom roka zastarelosti poverilac itekako ima pravo da tuži dužnika ali rizikuje da dužnik tada uloži prigovor zastarelosti i da sud potom utvrdi da je zastarelost nastupila.

BR 2: O zastarelosti potraživanja odlučuje poverilac, pošto se dužnik obrati direktno njemu ukazivanjem na zastarelost.

ISTINA: Kada se dužnik obrati poveriocu, poverilac nema nikakvu obavezu da odustane od naplate zastarelog potraživanja. Jedino sud kao nezavisna grana vlasti može da utvrdi da je zastarelost nastupila i da time liši poverioca prava na prinudnu naplatu.   

BR 3: Sud je dužan da po službenoj dužnosti vodi računa o zastarelosti potraživanja.

ISTINA: Ne, nije dužan da vodi računa i nikada to nije bio. Zastarelost je sankcija za nesavesnog, nemarnog poverioca, ali nikako nije nagrada za dužnika – on ostaje dužnik, s tim što ima pravo da se pozove na zastarelost onda kad ga poverilac utuži i da time izbije poveriocu batinu iz ruke, tj liši ga prava na prinudnu naplatu koja se obavlja preko javnog izvršitelja ili suda.

BR 4: Kad zastarelost nastupi, dugovi se brišu i prestaju da postoje.

ISTINA: Kad zastarelost nastupi, a sud to svojom odlukom utvrdi, dug više ne može prinudno da se naplati ali nastavlja da postoji kao tzv naturalna obligacija, koja se može platiti dobrovoljno. Poverilac nije dužan da otpiše takvo potraživanje, iako bi iz praktičnih razloga bilo dobro da to učini.

BR 5: Kod komunalnih i srodnih usluga istovremeno se primenjuju jednogodišnji i desetogodišnji rok zastarelosti, po principu “ako jednogodišnji nije prošao može da se primeni desetogodišnji kao rezerva”.

ISTINA: Zakon o obligacionim odnosima propisuje opšti desetogodišnji rok zastarelosti kao i posebne, kraće rokove, uključujući jednogodišnji. Posebni rok isključuje primenu opšteg. Gde postoji jednogodišnji, trogodišnji ili petogodišnji rok, ne primenjuje se desetogodišnji.

BR 6: Kod potraživanja po osnovu komunalnih i srodnih usluga (usluge od opšteg ekonomskog interesa) postoji desetogodišnji rok “apsolutne zastarelosti”.
.
ISTINA: U obligacionom pravu ne postoji nikakva “apsolutna zastarelost”, uz dva izuzetka: potraživanje naknade štete i pravo iz kojeg potiču tzv povremena potraživanja. Postoji, doduše, desetogodišnji rok zastarevanja potraživanja koja su utvrđenja pravnosnažnom odlukom suda ili drugog organa (član 379 Zakona o obligacionim odnosima), i tu zastarelost nastupa samo ako tokom deset godina od donošenja rešenja o izvršenju poverilac ne poduzme nijednu jedinu radnju da prinudno naplati svoje potraživanje. Ali ovde nije reč ni o kakvoj “apsolutnoj zastarelosti”.

BR 7:  Agencija za naplatu potraživanja ima pravo da sprovede prinudnu naplatu.

ISTINA: Ne. Prinudnu naplatu jedino može da sprovede javni izvršitelj, a agencija za naplatu potraživanja, kao i svaki drugi poverilac, mora da utuži dužnika radi pokretanja postupka prinudne naplate.  

BR 8: Ko ne primi “plavu kovertu” (rešenje o izvršenju) od javnog izvršitelja izbeći će prinudnu naplatu.

ISTINA: Ovo je vrlo pogubno shvatanje koje je mnoge dužnike skupo koštalo. Naime, još 2011. godine je zakon izmenjen tako da dužnici više ne mogu izvrdavanjem dostave da izbegnu prinudnu naplatu. Uvedena je tzv “fiktivna dostava”, uručenje će se pokušati dva puta na adresu iz lične karte izvršnog dužnika, pa ako ono ne uspe, neuručeno pismeno će se okačiti na elektronsku oglasnu tablu (nekada oglasnu tablu suda), pa ako dužnik ni odatle ne podigne pismeno, smatraće se da je ono uredno urućeno, pa će nastupiti pravnosnažnost i izvršnost rešenja o izvršenju i izvršenje će moći da se sprovede.

BR 9: Postupak po prigovoru izvršnog dužnika se okončava u smislu da poverilac gubi spor onda kad sud svojim rešenjem usvoji prigovor.

ISTINA: Kad tročlano sudsko IPV veće rešenjem usvoji prigovor, predmet se prebacuje u parnicu i postupak se nastavlja kao po prigovoru protiv platnog naloga. Dakle, “ne lipši magarče do zelene trave”.

BR 10: Rešenju o izvršenju javnog izvršitelja (u pogledu komunalnih i srodnih usluga) mora da prethodi suđenje.

ISTINA: Nema nikakvog prethodnog suđenja. Nije ga bilo ni pre uvođenja javnih izvršitelja. Poverilac se na osnovu poslovne dokumentacije kao verodostojne isprave obraćao izvršnom sudiji koji je potom izdavao rešenje o izvršenju, na koje je dužnik mogao da uloži prigovor kako bi ušao u parnicu. Izmenama iz Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, na mesto izvršnog sudije stupio je tzv javni izvršitelj kao privatnik-profesionalac ali je kostur postupka ostao isti. Dakle, poverilac podnosi predlog za izvršenje javnom izvršitelju, on izdaje rešenje o izvršenju a izvršni dužnik u roku od osam dana ima pravo da rešenje ospori obrazloženim i dokazima potkovanim prigovorom i tako uđe u parnicu. U ovom postupku parnica nije obaveza već mogućnost koja se naknadno aktivira prigovorom, u zakonom propisanom roku za ulaganje prigovora.

BR 11: Kvote zahvatanja u plate i penzije radi prinudne naplate smanjene su za sve dužnike.

ISTINA: Ove kvote su smanjene samo za dužnike kod kojih je postupak prinudne naplate pokrenut posle stupanja na snagu zakona iz 2019. godine. Dakle, izmene ne deluju retroaktivno.

BR 12: “Šta ja imam da plaćam izvršitelju troškove; ja sam njemu odmah platio dug pošto sam dobio rešenje.”

ISTINA: Pokretanje javnoizvršiteljske i sudske mašinerije košta. Možemo se sporiti oko iznosa troškova po advokatskoj i javnoizvršiteljskoj tarifi, možemo se sporiti oko (ne)potrebnosti i (ne)moralnosti angažovanja advokata za sastavljanje predloga za izvršenje onda kad je poverilac javno komunalno preduzeće, ali onaj ko neplaćanjem uzrokuje pokretanje izvršnog postupka mora da računa sa troškovima postupka i mora da ih plati. Tu postoje određene varijacije, kojima ćemo se baviti u posebnom tekstu.

BR 13: “Ja sam platio dug po računu pre donošenja rešenja o izvršenju, šta sad imam još da plaćam?”

ISTINA: Iako je plaćen, plaćen je sa zakašnjenjem. Po Zakonu o obligacionim odnosima dužnik upada u docnju čim omaši datum dospelosti duga na plaćanje, koji je uvek istaknut na računu. Ako je račun plaćen posle donošenja predloga za izvršenje a pre donošenja rešenja o izvršenju, dužnik mora uz dug da plati nužne troškove poverioca i javnog izvršitelja, kao i zateznu kamatu, a nije dužan da plati naknadu za uspešno sprovođenje izvršenja.

BR 14:”Zvao sam x puta telefonom telekomunikacionog operatora da reklamiram uslugu, pa pošto ništa nisu uradili ja sam raskinuo ugovor i šta oni ima sad meni da traže naknadu štete.”

ISTINA: Nažalost, usmene reklamacije ne ostavljaju trag u sistemu koji bi potrošaču bio od koristi. Potrebno je da potrošač uloži PISANU reklamaciju na nesaobraznost usluge kako bi u eventualnom sporu imao dokaz da je raskinuo ugovor na način koji ga oslobađa obaveze naknade štete. 

BR 15: “Javni izvršitelji su uvedeni u naše pravo mimo Ustava. Nemam ja šta njima da plaćam kad su neustavni.”

ISTINA: Članom 137. Ustava Srbije iz 2006. godine koji se odnosi na državnu upravu dozvoljen je prenos javnih ovlašćenja i na fizička lica, a ovaj “kvisko” je iskorišćen za uvođenje stečajnih upravnika, javnih izvršitelja i javnih beležnika. Pitanje je, doduše, može li se javni izvršitelj smatrati delom “pravosuđa” ako je on uveden na osnovu ovlašćenja iz domena državne uprave; on ustavnopravno gledano može samo da izvršava odluke sudske vlasti, ne i da donosi odluke iz domena sudske vlasti, što mu je, nažalost, u nekim situacijama NEUSTAVNO omogućeno, kao u slučaju odlučivanja po prigovoru trećeg lica. Kako god, dužnikova gunđanja na “neustavnost” javnih izvršitelja nema nikakvu praktičnu vrednost, a odbijanje da se plati biće rešeno – prinudnom naplatom.