U domaćim medijima je ovih dana kao bomba odjeknula vest da će Evropska unija ubuduće sprečavati trgovce da potrošačima uvaljuju tehničku robu sa isprogramirano ograničenim rokom trajanja, to jest robu koja se kvari čim joj isteknu rok zakonske saobraznosti ili garantni rok.
Ono što, međutim, nije dovoljno prepoznato u javnosti jeste da se predlogom evropske direktive – koju tek treba da usvoje Evropski parlament i Evropski savet – zapravo potencira pravo na popravku, sa ciljem da proizvodnja i potrošnja u okolnostima ogromnog zagađenja planete i klimatskih promena postanu racionalniji i održiviji, a to znači da uređaji postanu kvalitetniji i dugotrajniji, kao što je to bilo nekada, a i da se olakša njihova popravka, u smislu da rezervni delovi postanu jeftiniji i dostupniji.
POČETAK PRIMENE U EVROPSKOJ UNIJI I SRBIJI
Kada predlog direktive bude usvojen, zemlje-članice Evropske unije imaće dve godine da je potpuno ubace u svoje zakonodavstvo (tzv direktiva potpune harmonizacije), a ta obaveza važi i za zemlje koje su, poput Srbije, kandidati za članstvo u Evropskoj uniji i koje su Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju preuzele obavezu da svoje propise i praksu usklade sa evropskim propisima i praksom.
Dakle, sa usvajanjem direktive neminovno slede izmene Zakona o zaštiti potrošača Republike Srbije, ali bi promene za domaće potrošače mogle, po logici stvari, da uslede i ranije, kada na domaće tržište stignu tehnički proizvodi proizvođača iz Evropske unije sa garancijama po novim evropskim pravilima, imajući u vidu da se potrošač sa garantnim listom može obratiti kako prodavcu tako i proizvođaču odnosno predstavniku proizvođača.
SUŠTINA PRAVA NA POPRAVKU
Direktivu je usvojio Odbor Evropskog parlamenta za zaštitu potrošača i unutrašnje tržište, a u relevantnim dokumentima Evropskog parlamenta u vezi sa pravom na popravku ukazuje se da se to pravo može odnositi na različita pitanja i tri situacije: na popravku proizvoda tokom trajanja roka zakonske saobraznosti (dve godine i u Srbiji i u zemljama EU), na popravku proizvoda nakon što je ovaj rok istekao i na pravo potrošača da sami poprave proizvod.
- Tokom trajanja roka zakonske saobraznosti (legal guarantee na engleskom jeziku) u kojem prodavac odgovara za tehničku neispravnost robe i nepostojanje osobina koje konkretni proizvod mora da poseduje, pretpostavka da je proizvod bio neispravan pre no što ga je potrošač pribavio važi samo 12 meseci u zemljama EU a šest meseci u Srbiji, a prodavci nemaju obavezu da popravljaju proizvode ako defekt nema veze sa saobraznošću, dakle – oni nemaju obavezu da ih popravljaju o svom trošku ako je proizvod, na primer, pao ili je nepropisno korišćen.
- Kada dvogodišnji rok saobraznosti istekne, ni prodavci ni proizvođači nisu dužni da vrše popravke, osim ako potrošač ne poseduje garantni list koji mu daje pravo na proizvođačku ili komercijalnu garanciju a samim tim i duži rok odgovornosti izdavaoca garancije.
- Što se tiče prava potrošača da sami poprave proizvod, umesto da ga nose u ovlašćeni servis, po evropskom pravu proizvođači nisu obavezni da potrošačima obezbede tehničke informacije poput upustava i brošura za opravku; tj samo je ovlašćenim servisima garantovano pravo na pristup tehničkim informacijama i rezervnim delovima – i to samo za neke proizvode.
U dokumentima Evropskog parlamenta se ističe da učestalost zahteva za popravkom zavisi od vrste uređaja, a cena popravke najvažniji je razlog zbog kojeg potrošači izbegavaju popravljanje uređaja, pri čemu evropska istraživanja tržišta pokazuju da potrošači daju prednost proizvodima koji se lako popravljaju, s tim da njihova spremnost da ih kupe zavisi od vrste proizvoda i od načina saopštavanja predugovorne informacije o popravljivosti proizvoda.
Evropska komisija planira, kako se navodi, brojne inicijative radi pospešivanja popravljivosti proizvoda, uključujući propise o pravu na popravku, o podsticanju potrošača u vezi sa zelenom tranzicijom, inicijativu o održivim proizvodima, pravila dizajna u vezi sa elektronikom i mere koje će širi ekonomski kontkst učiniti prijemčljivijim za popravke.
Evropski parlament, sa druge strane, više od jedne decenije podržava unapređivanje potrošačkog prava na popravku, pa je u ovom poslaničkom sazivu usvojio dve rezolucije sa brojnim konkretnim predlozima da se popravke učine sistemskim, troškovno efikasnim i atraktivnim rešenjem.
Evropske potrošačke organizacije i asocijacije koje se zalažu za lakšu popravku proizvoda predlažu usvajanje pravila kojima bi se omogućilo da popravke obavljaju i neprofesionalni entiteti, kao i da potrošačima bude garantovan pristup rezervnim delovima i tehničkim uputstvima za popravku. Poslovna udruženja, pak, prednost daju popravkama koje vrše profesionlci (dakle ovlašćeni servisi) i upozoravaju da se propisima o pružanju informacija ne sme kršiti intelektualna svojina kompanija.
ŠTA PREDLOG DIREKTIVE KONKRETNO SADRŽI?
U evropsko potrošačko pravo uvode se novi termini: popravljač(fizičko ili pravno lice koje vrši popravke u komercijalne svrhe, uključujući nezavisne pružaoce usluge popravljanja, proizvođače i prodavce koji nude i uslugu popravljanja) i zahtevi u vezi sa popravljivošću (obaveze proizvođača da popravi proizvode koja su pokrivena takvom obavezom na osnovu propisa EU, na primer zahtevi za rastavljanje i dostupnost rezervnih delova za proizvode ili specifične komponente proizvode, kao i informacije u vezi sa popravljanjem i oruđima za popravku). Ukratko, ponašanje servisa za popravku biće regulisano pravilima potrošačkog prava, što do sada nije bio slučaj, barem u srpskom Zakonu o zaštiti potrošača.
Predlogom direktive obuhvaćeno je pravo na popravku pribavljenog proizvoda u situaciji kada je dvogodišnji rok saobraznosti proizvoda prošao, to jest kada prodavac više ne odgovara za saobraznost, a to su npr situacije kada defekt proizvoda nije postojao u vreme isporuke proizvoda potrošaču ili kada je postao očigledan tek kada je rok saobraznosti istekao. Za ove defekte, predlogom direktive se uvodi nekoliko rešenja, uključujući Evropski formular za informacije o popravkama, obavezu vršenja popravke sa korespondirajućim obavezama informisanja potrošača i platformu za popravke i obnavljanje.
Popravljačima se uvodi obaveza da obezbede standardizovane ključne informacije o uslugama popravki preko tzv Evropskog formulara za informacije o popravkama (European Repair Information Form) preko kojeg če potrošači, u periodu od 30 dana, moći npr da saznaju koje sve ponude za popravku postoje, a u tom roku ponude za popravku neće moći da se menjaju. Potrošač će tako saznavati kolika je cena popravke, može li se cena obračunati unapred, koji model obračuna se koristi, kolika je maksimalna cena, koji su uslovi za popravku uključujući neophodno vreme da se ona završi, ima li dostupnosti zamenskih uređaja dok traje popravka, na kom mestu potrošač predaje proizvod radi popravke, ima li dostupnosti pomoćnih usluga kao što su uklanjanje, montaža i transport, gde je to relevantno. Popravljači koji nisu po direktivi obavezni da potrošaču pruže uslugu opravke neće morati da omoguće Evropski formular za informacije o popravkama, ali ako zaključe sa potrošačem sporazum o popravci, tada su vezani obavezama u vezi sa informsanjem iz formulara, koji se smatra integralnim delom ugovora o pružanju usluge popravljanja. Formularem će se omogućiti dostupnost informacija o uslugama mikro, malih i srednjih popravljača.
Pravo na popravku (za koje smo videli da se odnosi na situaciju kad je rok saobraznosti istekao), odnosi se na proizvode obuhvaćene propisima o ekodizajnu, a to su na primer veš mašine, mašine za pranje sudova, rashladni uređaji i usisivači. Potrošač će za popravku moći da se obrati direktno proizvođaču. Popravka će se vršiti ili komercijalno ili besplatno. Ako se vrši komercijalno, popravljač će biti izložen pritisku konkurencije drugih popravljača, što bi trebalo da omogući razumne, za potrošače prihvatljive cenu popravki. Proizvođač će, kao i do sada, moći da pruži besplatnu uslugu popravke kroz komercijalnu garanciju proizvoda. Proizvođač će biti oslobođen obaveze da popravi uređaj samo ako je popravka nemoguća, npr ako je on oštećen tako da je popravka tehnički nemoguća, a moraće nezavisnim popravljačima da obezbedi pristup rezervnim delovima i informacijama u vezi sa popravkama, na osnovu postojećih propisa EU koji su popisani u Aneksu II direktive, a Evropska komisija će moći da ažurira listu propisa u Aneksu. Proizvođač će moći da angažuje podizvođača za popravke kako bi uspunio svoju obavezu da popravi uređaj. Kad na teritoriji Evropske unije proizvođač nema ovlašćenog predstavnika, obavezom popravljanja biće opterećen uvoznik, a kad nema uvoznika – odgovoran za popravku biće distributer.
Uvode se posebne obaveze predugovornog informisanja u vezi sa pravom na popravku. Ako je proizvođač po direktivi obavezan da pruži uslugu popravke, on će morati da obavesti potrošače o toj svojoj obavezi, kao i da ih informiše o uslugama popravke. Obaveštenje će morati da pruži na jasan i razumljiv način. Dakle, moraće jasno da naznači šta može a šta ne može da se popravi.
Članice Evropske unije moraće da obezbede najmanje jednu nacionalnu onlajn platformu koja će spajati potrošače sa popravljačima. Platforma će morati da ima pretraživač, a preko nje će potrošač moći da dobije i Evropski formular za informacije o popravkama. Popravljačima će biti omogućeno da redovno ažuriraju sadržaj na platformi. Svi popravljači na teritoriji Evropske unije biće tretirani jednako, a potrošačima se mora omogućiti besplatna registracija na platformu.
Izvan prava na popravku koje se odnosi na situaciju u kojoj je rok saobraznosti istekao, takođe se uvode izmene u sistemu pravnih opcija koje potrošač ima za defekte koji se pojave u dvogodišnjem roku saobraznosti. Pored postojećeg pravila da potrošač bira između popravke i zamene – osim ako popravka ili zamena nisu moguće ili su vezani sa neproporcionalno visoke troškove na strani prodavca (u srpskom Zakonu o zaštiti potrošača to je slučaj kad prođe prvih šest meseci prodavčeve odgovornosti za saobraznost), uvodi se novo pravilo prema kojem prodavac uvek mora da popravlja reklamiranu stvar ako su troškovi zamene jednaki ili veći od troškova popravke. Dakle, potrošač će moći da odabere zamenu samo onda kad je ona jeftinija od popravke.
Napisao: Jovan Ristić, pravnik u udruženju Efektiva