RAČUNI I OPOMENE!

Računi za usluge od opšteg ekonomskog interesa (komunalije, struja, telekomunikacione usluge) imaju jasno različitu funkciju od funkcije koju imaju opomena pred utuženje i opomena pred obustavu pružanja usluge.

I teorija i propisi ukazuju na to da se računi odnose na nedospele potrošačeve obaveze a opomene na dospele potrošačeve obaveze. Problemi, međutim, nastaju u praksi, ali i pred nekim sudovima: brkaju se babe i žabe i donose problematične odluke.

U praksi se susrećemo sa računima komunalnih preduzeća i Elektroprivrede Srbije na kojima je naznačeno da su računi istovremeno opomene pred obustavu pružanja usluge odnosno opomene pred utuženje.

Susrećemo se i sa stavovima rukovodilaca komunalnih preduzeća i funkcionera lokalnih samouprava da potrošačima nije potrebno slati opomene pred utuženje jer tu funkciju već obavljaju računi za komunalne usluge.

Susrećemo se i sa stavom komunalnih preduzeća, ali i pravnih pisaca u komentarima zakona, da ta preduzeća nakon izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine više nisu dužna da korisnicima svojih usluga šalju opomene pred utuženje.

Primećujemo i da neke sudije osnovnih i viših sudova naprosto ignorišu pozivanja utuženih potrošača na činjenicu da im opomena nije poslata/uručena, ili im čak otvoreno stavljaju do znanja da obaveza slanja/uručenja opomene formalnopravno postoji, ali da sud tu činjenicu neće uzeti u obzir „jer potrošač nije platio račun.“

Zbog svega navedenog, u ovom tekstu ćemo raščlaniti pojmove u vezi sa računima i opomenama, u nadi da će to pomoći u raspetljavanju sadašnje zbrke, ali i rasvetljavanju posledica te zbrke, kao i razloga njenog postojanja.    

OSNOVNA RAZLIKA IZMEĐU RAČUNA I OPOMENE

Računom za usluge od opšteg ekonomskog interesa obaveštava se potrošač da mu je usluga pružena po određenoj ceni na osnovu izmerene potrošnje u obračunskom periodu od mesec dana, i poziva se potrošač da tu cenu, tu nedospelu mesečnu obavezu, izmiri do datuma njenog dospeća, kako ne bi upao u dužničku docnju koja sa sobom na prvom mestu donosi zaračunavanje zatezne kamate.

Opomenom pred obustavu usluge obaveštava se potrošač da ima neplaćenu a dospelu mesečnu obavezu od čije je dospelosti prošlo više od dva meseca, i upozorava se da će mu usluga biti obustavljena ako tu dospelu obavezu ne plati u roku od 30 dana od dostavljanja opomene.

Opomenom pred utuženje (zapravo opomenom pred podnošenje predloga za izvršenje) obaveštava se potrošač da ima jednu ili više neplaćenih a dospelih mesečnih obaveza, uz specifikovanje koje su to tačno mesečne obaveze sa datumom dospelosti svake i obračunatom zateznom kamatom za svaku obavezu posebno, i upozorava se da će protiv njega biti pokrenut izvršni postupak, tj podnet predlog za izvršenje ako u ostavljenom roku ne izmiri ta specifikovana dospela potraživanja.

Iz ovih definicija, koje smo izveli iz pravne teorije, propisa i dobrih poslovnih običaja, proizilazi osnovna razlika između računa i obe vrste opomene: račun služi za to da pozove potrošača da zaključno sa danom dospelosti (ili datuma valute, kako ga još nazivaju) plati nedospelo mesečno potraživanje na koje se konkretni račun odnosi, a opomena služi za to da potrošača, koji je upao u dužničku docnju, pozove da plati svoje dospele mesečne obaveze ili da se suoči sa obustavom usluge odnosno pokretanjem izvršnog postupka pred javnim izvršiteljem.

Dakle, račun ne služi i ne može da služi za naplatu dospelih obaveza, već isključivo za naplatu nedospelih obaveza. I obrnuto: opomena ne može da služi za naplatu nedospelih već isključivo za naplatu dospelih obaveza. Potraživati nedospele obaveze je zabranjeno, čak je predviđeno kao razlog za ulaganje prigovora na rešenje o izvršenju javnog izvršitelja.  

RAČUN – REGULATIVA I DOBRI POSLOVNI OBIČAJI

Računi za usluge od opšteg ekonomskog interesa regulisani su članom 90 Zakona o zaštiti potrošača (ZZP). Stavovima 1 i 2 te odredbe je predviđeno da račun za usluge od opšteg ekonomskog interesa:

  • može biti izdat samo za pružene usluge. Dakle, ne može biti izdat za nepružena usluge – tj isticanje akontacionih zaduženja nije dopušteno kad su potrošači u pitanju!)
  • mora biti dostavljen potrošaču „bez kašnjenja i u rokovima koji omogućavaju potrošaču da prati ostvarenu potrošnju i zaduženja za obračunski period od najviše mesec dana“. Dakle, račun je isključivo mesečni i ne može da služi za praćenje ostvarene potrošnje i zaduženja iz prethodnih mesečnih obračunskih perioda. Za to služe računi koji su izdati za te mesečne obračunske periode. Ukratko: mesečni račun ne može da bude zbirni račun za potraživanja koja trgovac uslugom ima prema potrošaču iz ranijih obračunskih perioda. Povrh svega, sa izdavanjem računa ne sme da se kasni, i odgovornost za kašnjenje je na – trgovcu.
  • mora da sadrži „elemente koji potrošaču omogućavaju da (1) proverava i prati iznos svog zaduženja i (2) ostvaruje uvid u tekuću potrošnju radi provere ukupne potrošnje prema pruženom kvalitetu usluge.“ Dakle, račun se izdaje za pruženu i to izmerenu uslugu. Mesečna potrošnja se ne može utvrđivati paušalno, za njeno utvrđivanje ne mogu se koristiti kriterijumi kao što su kvadratura, broj članova domaćinstva i sl.

Pored toga, članom 90 stav 3 ZZP je predviđeno da „kada potrošač kasni sa plaćanjem, obračunate naknade za zakasnela plaćanja moraju biti u skladu sa troškovima i trgovac ne sme obračunavati kamatnu stopu na zaostali dug suprotno prinudnim propisima, a naročito zakonu kojim se uređuje visina stope zatezne kamate“. Ova odredba se odnosi na potrošače koji su zapali u dužničku docnju, tj na potrošače koji neki od prethodnih mesečnih računa nisu platili do datuma dospeća obaveze. Odredba implicira da se na mesečni račun može staviti iznos zatezne kamate, s tim da ona ne sme biti nezakonito obračunata.

PITANJE DOSPEĆA MESEČNE OBAVEZE veoma je važan deo priče o računima. Zakon o zaštiti potrošača ne pominje izričito obavezu trgovca da na račun stavi datum dospeća. Međutim, članom 85 ZZP trgovcu je dozvoljeno da pokrene postupak obustave pružanja usluge „ako potrošač ne izmiri svoje tekuće obaveze za pružene usluge u roku od dva meseca od dana dospelosti obaveze“. Da bi potrošač znao kada mu mesečna obaveza dospeva, njemu se – na osnovu njegovog osnovnog prava na obaveštenost (član 2 stav 1 tačka 3 ZZP) – mora pružiti poštena šansa da datum dospeća negde i vidi. Podatak o dospeću mesečne obaveze se uobičajeno i sasvim logično navodi na samom mesečnom računu, a tu poslovnu praksu i logiku podupiru drugi propisi. Prvi primer: pružaoci elektronskih komunikacionih usluga – a to su usluge od opšteg ekonomskog interesa – izričito su dužni, na osnovu člana 139 stav 3 Zakona o elektronskim komunikacijama, da na mesečni račun stave datum dospeća. Drugi primer: članom 16 stav 2 Odluke o načinu plaćanja komunalnih usluga na teritoriji grada Beograda propisano je da je „preduzeće za objedinjenu naplatu dužno da na jedinstvenoj uplatnici (službeni naziv za komunalni račun u Beogradu) naznači rok u kome dospeva obaveza plaćanja komunalnih usluga.“ Prema tome, bez obzira na to što Zakon o zaštiti potrošača ne pominje datum dospeća kao obavezni element računa, takva obaveza pružaoca usluga postoji na osnovu drugih propisa ali i dobrih poslovnih običaja. A prema članu 21 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, koji se primenjuje i na odnos potrošača i trgovca, „strane u obligacionim odnosima dužne su da u pravnom prometu postupaju u skladu sa dobrim poslovnim običajima.“

Deo dobrih poslovnih običaja, ali i načela savesnosti i poštenja, jeste da obaveze iz konkretnog mesečnog računa dospevaju na naplatu sledećeg meseca, po pravilu u njegovoj drugoj polovini. Kad bi račun dospevao u trenutku uručenja potrošaču, to bi značilo da potrošaču istog tog trenutka počinje da teče kamata, što je duboko nepravično. Zato je račun za usluga od opšteg ekonomskog interesa po svojoj prirodi poziv potrošaču da plati svoju nedospelu obavezu. U računu mu se daje rok za plaćanje. Ako potrošač ne plati u roku, taj mesečni dug dospeva na naplatu, i na taj mesečni dug počinje da teče zatezna kamata, čiji se iznos može iskazati na sledećem mesečnom računu. Od datuma dospeća počinje da teče i jednogodišnji rok zastare.

Zbog toga što Elektroprivreda Srbije, u cilju izbegavanja zastare, potrošačima uporno izdaje nezakonite račune koji se, kada potrošač duguje nešto iz prethodnih perioda, odnose na zbir (saldo) nedospelog mesečnog potraživanja i od ranije kamatiranih a nespecifikovanih dospelih potraživanja, udruženja Efektiva i Republička unija potrošača su 17.12.2021. godine pred Ministarstvom trgovine inicirali postupak zaštite kolektivnog potrošačkog interesa. Ovo je učinjeno naročito stoga što se datum dospeća sa EPS-ovog računa eksplicitno odnosi na zbir nedospelih i dospelih potraživanja a ne na pojedinačno nedospelo mesečno potraživanje, i što je osnovica za obračun zatezne kamate upravo pomenuti zbir, a ne pojedinačno nedospelo mesečno potraživanje – što za posledicu ima zabranjeni efekat zaračunavanja kamate na kamatu (u osnovicu za kamatu ulaze već okamaćena dospela potraživanja iz prethodnih obračunskih perioda). Ministarstvo je postupak pokrenulo, održano je ročište, pisana izjašnjenja obe strane su poslata, ali više od dve godine – odluke nema, iako je protiv EPS-a zatražena privremena mera, s obzirom na ozbiljnost problema i njegove razmere.      

UPLATNICE ZA PLAĆANJE OBAVEZA IZ MESEČNIH RAČUNA uobičajeni su deo računa, s tim što se prilikom plaćanja otcepljuju od tela računa. Dobra je poslovna praksa pružaoca usluga od opšteg ekonomskog interesa da se uplatnice odnose upravo na mesečno potraživanje iz tela računa. To znači da pružaoci usluga svoje uplatnice tipično opredeljuju isticanjem sledećih podataka: (1) meseca u godini za koji se račun izdaje; (2) odštampane sume za plaćanje koja odgovara nedospelom mesečnom potraživanju istaknutom u telu računa, i (3) poziva na broj, koji trgovcu služi da računovodstveno razvrstava uplate po mesecima, pa je zato različit iz meseca u mesec. Neki trgovci na uplatnice stavljaju i datum dospeća.

Neki trgovci, poput Elektroprivrede Srbije i pojedinih vodovoda, uporno potrošačima – suprotno dobroj poslovnoj praksi, a sa ciljem izvrdavanja odredbi o zastarevanju potraživanja – izdaju račune sa blanko uplatnicama; dakle sa uplatnicama koje na sebi ne nose oznaku meseca i godine, nemaju odštampanu sumu za plaćanje (što znači da potrošač sam unosi cifru), a poziv na broj je uvek isti iz meseca u mesec, pa kad potrošač, koji ima bilo kakva dospela dugovanja, plaća tekuće mesečno nedospelo zaduženje takvom uplatnicom, njegova uplata se na osnovu člana 312 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima automatski preusmerava na pokrivanje najstarijeg nenaplaćenog dospelog potraživanja. Situaciju oko prepoznavanja šta je stvarno plaćeno pogoršava i činjenica da je potrošaču prepušteno da sam upiše u uplatnicu sumu koju uplaćuje, pa se, kad je ta suma veća ili manja od tekućeg mesečnog zaduženja, i dodatno gubi veza između računa i uplatnice, i onda potrošač ne može ni pred trgovcem ni pred sudom da dokaže da je neko konkretno mesečno potraživanje platio ili da je ono zastarelo. Da bi bio siguran šta stvarno plaća i ostvari svoje pravo na opredeljenu uplatu u skladu sa članom 312 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, potrošač mora da koristi opštu uplatnicu i da u polju „svrha uplate“ uvek napiše za koji mesec u godini je njegova uplata namenjena. Međutim, pošto je npr na računima za struju poziv na broj uvek isti, trgovac će njegovu uplatu – suprotno zakonu – računovodstveno automatski preusmeriti na najstarije neplaćeno potraživanje, pa potrošaču ostaje da reklamacijom traži rasknjižavanje prema svrsi uplate koju je izričito naveo u opštoj uplatnici, a ako trgovac to odbije – da protiv njega pokrene potrošački spor. Dobra vest je, ipak, da sudovi vode računa o primeni člana 312 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa potrošačevim opredeljivanjem uplate onda kad se plaćanje vrši opštim uplatnicama sa unetom svrhom uplate.

Izdavanje neopredeljenih blanko uplatnica uz račun (kod kojih se naknadno dopisivanje svrhe uplate ne priznaje) takođe je deo pomenutog kolektivnog potrošačkog spora koji su protiv Elektroprivrede Srbije poveli Efektiva i Republička unija potrošača.

Nezakonita je i praksa beogradskog Beogasa koji potrošačima izdaje mesečne račune sa uplatnicama na kojima je kao iznos za plaćanje odštampan – zbir nedospelih i dospelih potraživanja, uz isti poziv na broj iz meseca u mesec. Međutim, kod Beogasovih računa ipak je moguće uspostaviti vezu između tela računa i uplatnice, iako Beogas ne piše eksplicitno na koji mesec se konkretna uplatnica odnosi. 

OPOMENA PRED OBUSTAVU PRUŽANJA USLUGE

Ova vrsta opomene regulisana je na prvom mestu Zakonom o zaštiti potrošača. Njegovim članom 85 stav 1 propisano je pravo trgovca da „obustavi pružanje usluga od opšteg ekonomskog interesa ako potrošač ne izmiri svoj tekuće obaveze za pružene usluge u roku od dva meseca od dana dospelosti obaveza“, a potom je stavom 2 istog člana propisana dužnost trgovca da „pre obustave iz stava 1 ovog člana potrošača u pisanom ili elektronskom obliku (1) upozori na potrošačevu obavezu po osnovu ugovora i (2) pozove ga da izmiri zaostale obaveze u roku koji ne može biti kraći od 30 dna od dana dostavljanja upozorenja“.

Zakon o komunalnim delatnostima u članu 19 takođe propisuje dužnost vršioca komunalne delatnosti da „u pismenoj formi obavesti korisnika komunalne usluge o mogućnosti obustave komunalne usluge“ ako ne plati komunalnu uslugu u utvrđenom roku, i da mu „ostavi primereni rok za ispunjenje obaveze“.

Opomenu pred obustavu isporuke predviđa i Zakon o energetici, u svom članu 202. Korisnik usluge mora biti „u pisanoj formi“ upozoren da „izmiri dospele obaveze (…) u roku koji ne može biti kraći od 15 dana ni duži od 30 dana od dana dostavljanja upozorenja“. Kada su potrošači u pitanju, primenjuje se Zakon o zaštiti potrošača, čiju „shodnu primenu“ u ovoj situaciji naglašava i Zakon o energetici u članu 201, što znači da je u tom slučaju rok za izmirenje obaveze 30 dana.

Zakon o elektronskim komunikacijama u članu 141 stav 4 predviđa obavezu pružaoca usluge da pre potpune obustave pružanja usluge krajnjeg korisnika, koji nije u roku od dva meseca od dan dospeća izmirio novčane obaveze za korišćenje usluge, „prethodno obavesti o potpunom obustavljanju usluge“. Primećujemo da se forma obaveštavanja ne pominje, kao ni rok za izmirenje obaveze pre obustave, međutim ovde se na korisnika usluge koji je potrošač (fizičko lice koji koristi usluge za lične potrebe) mora primeniti član 85 Zakona o zaštiti potrošača koji predviđa pisanu ili elektronsku formu opomene i minimalni rok od 30 dana za izmirenje obaveze.

Iz svega navedenog možemo izvući zaključak da se ova vrsta opomene izdaje isključivo za dospele obaveze, da te obaveze moraju biti  specifikovane u opomeni, i da opomena mora biti dokument koji je odvojen od računa. Međutim, kako potrošač dolazi u opasnost od isključenja kada jedan mesečni račun ne plati dva meseca od dospelosti obaveze iz tog računa, jasno je da se ova vrsta opomene odnosi upravo na tu, i samo na tu jednu mesečnu obavezu. Ako ne postupi po opomeni, nema druge opomene koja bi uz tu obavezu sadržala i neke nove neplaćene, već se – usluga obustavlja. Iako u zakonu nije navedena obaveza trgovca da na opomenu stavi i dan dospeća obaveze, to bi svakako bilo dobro da se uradi, jer kriterijum za izdavanje opomene nije visina obaveze već protek dvomesečnog roka od dospelosti obaveze.

Dakle, ne dolazi u obzir praksa EPS-a i nekih vodovoda po Srbiji da svoje račune istovremeno tretiraju kao opomenu pred obustavu (ova naznaka se pojavljuje na pozadini računa ako potrošač ima bilo kakvih dospelih potraživanja). Razlog je jasan: račun služi za nedospele obaveze a opomena za dospele.

Ne dolazi u obzir ni praksa EPS-a da opomenu pred obustavu usluge – bilo da je ona izdata „kroz račun“ ili kao zasebni dokument, kako zakon nalaže – ne izdaje za konkretno dospelo mesečno potraživanje koje je dva meseca ostalo neplaćeno, već je izdaje za zbir nespecifikovanih dospelih potraživanja iz ko zna koliko mesečnih obračunskih perioda, bez navođenja pojedinačnih mesečnih zaduženja.

Takođe ne dolazi u obzir praksa EPS-a da opomene izdaje kad potrošač probije nekakav samo EPS-u poznati saldo zaduženja, i koji se, kako praksa pokazuje, razlikuje od grada do grada, od opštine do opštine. Pošto ovaj saldo nigde javno nije istaknut, ni na sajtu pružaoca usluge ni na računima, kriterijum za izdavanje opomene pred obustavu može se smatrati proizvoljnim, ali i diskriminatorskim, a u svakom slučaju nezakonitim, jer se opomena po zakonu izdaje samo ako potrošač dva meseca ne plati dospelo potraživanje koje je nastalo povodom potrošnje u jednomesečnom obračunskom periodu.

Tri navedene prakse EPS-a u vezi sa opomenama pred obustavu element su kolektivnog potrošačkog spora koji je Efektiva pokrenula sa Republičkom unijom potrošača pred Ministarstvom trgovine još 17.12.2021. godine. Ponavljamo – više od dve godine su prošle, a odluke Ministarstva nema.       

OPOMENA PRED UTUŽENJE (PRED PODNOŠENJE PREDLOGA ZA IZVRŠENJE NA OSNOVU VERODOSTOJNE ISPRAVE)

Sastav opomene pred podnošenje predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, to jest opomene pred utuženje, kako ćemo je kraće i kolokvijalno zvati, nije zakonom regulisan, ali njeno slanje korisnicima usluga od opšteg ekonomskog interesa, pa i potrošačima, deo je dobre poslovne prakse pružalaca tih usluga, a predviđeno je i pojedinim propisima.

U PRAKSI, opomene pred utuženje uvek su specifikovane po mesecima (od prakse, kao i kod opomene pred obustavu usluge, odstupa Elektroprivreda Srbije koja potrošaču šalje opomenu sa nespecifikovanim, zbirnim potraživanjem i nespecifikovanom, zbirno obračunatom kamatom). Dakle, uvek se potrošaču predočava koliko duguje za koji mesec (sa obračunatom kamatom za kašnjenje, ako je trgovac obračunava), naznačava mu se datum dospeća za svako od tih dospelih potraživanja, i poziva se da u ostavljenom roku izmiri ta potraživanja pod pretnjom pokretanja izvršnog postupka pred javnim izvršiteljem. Iz razloga pravne sigurnosti, bilo bi dobro – ali nije obavezno – da se ovakva opomena pošalje preporučenom poštom kako bi i poverilac i dužnik jasno znali od kog trenutka (a to je trenutak uručenja) rok za izmirenje obaveza počinje da teče. 

PROPISI pak poručuju da je slanje ove opomene izričito predviđeno opštim aktima niza lokalnih samouprava, poput beogradske. Članom 17 stav 2 Odluke o načinu plaćanja komunalnih usluga na teritoriji grada Beograda izričito je predviđeno da je „preduzeće za objedinjenu naplatu dužno da pre pokretanja sudskog postupka, pisanim putem obavesti korisnika komunalnih usluga o osnovu i visini duga i odredi mu rok plaćanja navedenog iznosa, koji ne može biti kraći od 8 dana“. Tamo gde nije predviđeno, ono je deo dobre poslovne prakse, pa se, kad se pogleda Zakon o obligacionim odnosima, ne može reći da je pravno neobavezujuće. 

Slanje opomene pred utuženje predviđeno je i Zakonom o parničnom postupku (član 455) kada se, na osnovu verodostojne isprave, protiv dužnika pokreće tužba za platni nalog. Dakle, tužilac uz tužbu za platni nalog mora sudu da priloži i dokaz da je tuženome uručio takvu opomenu. U suprotnom, tužba će biti odbačena. Međutim, trgovci uslugama od opšteg ekonomskog interesa ne mogu na dužnike da idu preko suda, podnošenjem tužbe, osim ako ne učine verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga.

Moraju da idu drugim putem, koji propisuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju, a taj put je – pokretanje izvršnog postupka pred javnim izvršiteljem, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave zbog neplaćenih računa za „komunalne i srodne usluge“, što je izraz koji u sebi obuhvata i usluge od opšteg ekonomskog interesa. Očekivalo bi se, naravno, da pravila u vezi sa opomenom koja važe pred sudom važe i pred javnim izvršiteljem. I jesu važila – dok neko nije intervenisao kod zakonodavca da prestanu da važe. U Zakonu o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine jasno je bilo istaknuto da prilaganje pisanog dokaza javnom izvršitelju o slanju ove opomene izvršnom dužniku predstavlja jedan od uslova da javni izvršitelj pokrene izvršni postupak. Ako javnom izvršitelju ovaj dokaz – po pravilu poštanska dostavnica sa datumom slanja – ne bi bio dostavljen, on bi bio dužan da odbaci predlog za izvršenje, kao što bi to, u istoj situaciji, morao da učini sudija sa tužbom za platni nalog. Pravilo je (bilo) jasno: ako nema opomene, nema ni postupka.

Međutim, potonjim izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju koje su počele da se primenjuju 2016. godine, obaveza trgovca da izvršitelju podnese dokaz o slanju opomene dužniku za komunalne i srodne usluge je ukinuta.

Prema piscima Komentara zakona o izvršenju (autori Gordana Stanković, Dušica Palačković, Aleksandra Trešnjev, Službeni glasnik 2022, str 1366-1367) „izostavljanje dužnosti izvršnog poverioca da pre pokretanja postupka izvršenja uputi opomenu izvršnom dužniku i ostavi mu rok da dobrovoljno izmiri svoje dugovanje, iako je u verodostojnoj ispravi koja predstavlja osnov za određivanje izvršenja predviđen rok dospelosti, predstavlja pravično rešenje koje doprinosi efikasnosti namirivanja potraživanja izvršnog poverioca“. Autori Komentara svoj stav nadalje obrazlažu time da je „ranije zakonsko rešenje bilo nepravično u odnosu na izvršnog poverioca, jer je izvršni dužnik, koji nije o roku namirio svoje dugovanje, dobijao još dva naknanda roka za ispunjenje duga – jedno opomenom i još jedno samim rešenjem o izvršenju“, pa se „na taj način odugovlačilo sa izvršenjem i namirenjem izvršnog poverioca, čiji su interesi na taj način bili ugroženi“, a „novo zakonsko rešenje je posledica činjenice da se usluge (…) naplaćuju periodično, odnosno na mesečnom nivou, do određenog dana u mesecu (dan dospelosti, dan valute)“ i kao takvo je „opravdano“.

Smatramo da je istaknuto obrazloženje autora Komentara – višestruko problematično.

  • To što prilaganje dokaza o slanju opomene dužniku više nije uslov da javni izvršitelj pokrene postupak i dalje ne znači da je ukinuta dužnost slanja same opomene dužniku, kako to vole da ističu komunalna preduzeća u svojim javnim istupima i u odgovorima na potrošačke reklamacije, a što nažalost čine, kako vidimo iz priloženog, i autori Komentara, koji su pravnici i morali bi da umeju da naprave razliku. Ako o dokazu o slanju opomene javni izvršitelj više nije dužan da vodi računa, to još ne znači da sud o toj činjenici nije dužan da vodi računa, ako je dužnik istakne u parnici po uloženom prigovoru – pod uslovom da je slanje opomene predviđeno nekim drugim zakonom ili podazkonskim aktom.
  • Rukovodeći se neosnovanom i nezakonitom doktrinom da su račun i opomena jedno te isto, deo pružalaca usluga od opšteg ekonomskog interesa na svoje račune stavlja podatak o dospelim zaduženjima iz prethodnih obračunskih perioda, ali isključivo kao zbir tih zaduženja, bez specifikacije po mesecima. A račun, kao što smo videli iz prethodnih izlaganja, nije zakonski u službi naplate dospelih sabranih, nespecifikovanih potraživanja iz više mesečnih obračunskih perioda već je u službi pozivanja potrošača da o roku dospelosti plati svoje vrlo konkretno nedospelo mesečno potraživanje za koje se račun izdaje. Upravo opomena pred utuženje služi za to da se potrošaču predoče njegova dospela potraživanja iz više meseci, i to specifikovana po mesecima i sa istaknutim datumima dospelosti, jer se kamata, a i rok zastarelosti računaju za svaki mesec pojedinačno.  
  • Istaknuto obrazloženje oslanja se na ideološku (neoliberalnu) mantru da je u tržišnoj privredi najvažnija efikasnost. U praksi, ta mantra ima nastavak: efikasnost je ispred i nauštrb svih drugih načela, a u konkretnom slučaju kojim se bavimo – ispred zakonitosti i pravičnosti. Reklo bi se i da je u službi smanjivanja troškova za slanje opomena. Pa, ako ćemo da insistiramo na efikasnosti, zašto zakonodavac onda ne ukine opomenu pred obustavu pružanja usluge? Šta ima potrošač da se upoznaje sa činjenicom da dva meseca nije platio račun za uslugu, kad je o svemu tome obavešten – kroz račun? Lepo mu ukineš uslugu bez najave „jer on već preko računa zna da je dužan“, i rešen problem „efikasnosti“ – ostavljen je bez usluge iz vedra neba, a pružalac usluge je profitirao, uštedevši na slanju opomene. Pružaocu usluge, najčešće državnom igraču, bude dobro a potrošaču „tako i treba“, jer ga treba „disciplinovati“. Ali to tako ne ide, jer je opomena pred obustavu pružanja usluge izričito predviđena u četiri zakona (Zakon o zaštiti potrošača, Zakon o energetici, Zakon o komunalnim delatnostima, Zakon o elektronskim komunikacijama), a ipak je malo teže istovremeno menjati četiri zakona nego samo jedan, kao u slučaju opomene pred utuženje (Zakon o izvršenju i obezbeđenju). Opet, ne bi nas začudilo da neki neoliberalni mudrac zatraži ukidanje opomene pred obustavu isporuke usluge u ime „efikasnosti“. 
  • Izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kojima je dokaz o slanju opomene ukinut kao procesni momenat o kojem javni izvršitelj mora da vodi računa, rađene su u Ministarstvu pravde a ne u Ministarstvu trgovine koje je nadležno za zaštitu potrošača, a pošto su ministarstva u Srbiji generalno slabo koordinisana kada se propisi menjaju, ne čudi što je Ministrstvu pravde, dok se bavilo „efikasnošću“ postupka i „ugroženošću“ moćnih trgovaca uslugama, izmakao fundamentalni značaj opomene pred utuženje za potrošače usluga od opšteg ekonomskog interesa. Opomena pred utuženje postoji u interesu mirnog, vansudskog rešavanja potrošačkih sporova, dakle u duhu je onog za šta se država na sva usta bori i zbog čega uvodi potrošačke medijatore. Opomena pred utuženje nekom potrošaču je poslednja a nekom prva šansa da se pred pokretanje izvršnog postupka upozna sa mesečnim dospelim potraživanjima koja mu se stavljaju na teret. Nije retkost da upravo kroz opomenu potrošač sazna da je propustio nešto da plati. To je stvar iz života koja se svakome desi. Dalje, Zakon o zaštiti potrošača u članu 90 propisuje dužnost trgovca da račune šalje „bez kašnjenja“, što nije obavezno slučaj u praksi. Dešava se da računi potrošačima ne samo što kasne već, po manjim mestima, uopšte ne stižu. E, zato je dobro da postoji opomena pred utuženje – jer onda potrošač može da reklamira potraživanja iz opomene, to jest da pokuša da stvar razreši u direktnoj komunikaciji sa trgovcem na miran način, bez pokretanja izvršnog postupka koji će koštati obe strane u postupku: trgovac će morati da plati advokata (ako koristi eksternog advokata, što je čest slučaj) i da uplati predujam javnom izvršitelju, a potrošač će, ako je potraživanje osnovano, morati da ga plati uvećano za troškove poverioca i izvršiteljeve naknade, a ako je neosnovano moraće da piše prigovor sudu i potom će morati da izlazi na ročišta, što će ga takođe koštati ako koristi advokata. Povrh svega neki sudovi, poput Trećeg osnovnog suda u Beogradu, tražiće mu da odmah po ulaganju prigovora plati taksu na prigovor.
  • Nepošteno je i pogrešno stavljati rešenje o izvršenju u isti rang sa opomenom, i smatrati ga još jednim obaveštenjem potrošaču kao dužniku da plati potraživanje, tj sredstvom kojim mu se daje „drugi naknadni rok za plaćanje“. Naime, uopšte nije isto kad potrošač dobije opomenu pred utuženje i kad dobije rešenje o izvršenju. Opomena se potrošaču šalje pre pokretanja izvršnog postupka i ona se ne naplaćuje, štaviše izričito je zabranjeno da se naplaćuje, dok izrada rešenja o izvršenju spada u troškove izvršnog postupka i naplaćuje se od dužnika. Ne može se, ako se već toliko insistira na vansudskom rešavanju sporova, izjednačavati besplatna opomena kao sredstvo mirnog, vansudskog rešavanja sporova i za potrošača papreno skupo rešenje o izvršenju kao uvodni deo izvršnog postupka.
  • U opisanom ukidanju procesnog značaja opomene u postupku pred javnim izvršiteljem, autori Komentara ne prepoznaju procesno, diskriminatorsko povlašćivanje moćnih trgovaca uslugama od opšteg ekonomskog interesa čiji su osnivači najćešće država i lokalna samouprava (EPS, sva javna komunalna preduzeća, Telekom Srbija) a ređe privatni entiteti (privatni telekomunikacioni operatori, veoma retka privatna komunalna preduzeća). Među njima, javna komunalna preduzeća su sva odreda monopolisti na područjima lokalnih samouprava za koja su osnovana, a EPS je defakto monopolista na nivou cele države, a pravno gledano entitet sa krajnje dominantnim uticajem na tržištu Republike Srbije, s obzirom da konkurenciju ima samo na papiru. Ostali igrači su po pravilu oligopolisti, takođe sa dominantnim uticajem na tržištu u smislu Zakona o zaštiti konkurencije. Zanimljivo je da autori Komentara ovu povlašćenost moćnih, mahom državnih entiteta kao poverilaca ne prepoznaju kada su na meti tih entiteta potrošači kao dužnici, iako država Srbija u Ustavu proklamuje da štiti potrošače a u Zakonu o zaštiti potrošača zahteva od svih koji tumače i primenjuju taj propis da imaju u vidu potrošača kao „slabiju ekonomsku strana“ – nevezano za to da li je potrošač poverilac ili dužnik. Međutim, autori Komentari se bune zbog toga što je zakonodavac za državu kao poverioca ustanovio „izrazito privilegovan položaj“ izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju 2019. godine, time što je svakog ko hoće da sprovede izvršenje nad državom obavezao da se Ministarstvu finansija javi pisanim putem mesec dana unapred, sa najavom da to hoće da učini (Komentar, strana 1058). A šta je to javljanje u pisanom obliku drugo nego – opomena državi pred utuženje, tj pred pokretanje izvršnog postupka podnošenjem predloga za izvršenje? Kad tu opomenu treba državni entitet da pošalje potrošaču kao fizičkom licu, e onda je to suprotno načelu „efikasnosti“, rezonuju autori Komentara. Zapravo, istina glasi da država u zemlji vladavine prava i podele vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu ne bi smela biti povlašćena ni kao poverilac ni kao dužnik.

Ova, slobodno možemo reći, hajka na opomenu pred utuženje potrošačima ostavila je posledice i na neke sudije i neke sudove. Prateći praksu prvostepenih sudova u Beogradu, primetili smo da sudije mahom ignorišu odredbu člana 17 stav 2 Odluke o načinu plaćanja komunalnih usluga na teritoriji grada Beograda koja predviđa obavezno slanje opomene, iako se na tu odredbu, u prigovorima i parnicama, pozivaju i potrošači i njihovi advokati. Na nju se sudovi po pravilu osvrću samo ako se postupak vodi po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Međutim, kao što smo ukazali, opomena pred utuženje nastavlja da postoji kao procesni faktor u postupcima pred sudom onda kad opomenu predviđaju drugi zakoni i podzakonski akti, pa ignorisanje opomene, po našem viđenju, predstavlja narušavanje principa vladavine prava. Zakon mora biti jednak za sve: i za državu, i za moćne trgovce i za potrošače, i ne mogu se za njih ustanovljavati različiti aršini kao što je to sada slučaj.

Napisao: Jovan Ristić, pravnik u udruženju Efektiva