Ne ulazeći u zakonitost i opravdanost naplate TV takse putem računa za struju, obradili smo ovu temu iz ugla proste matematike, tj isplativosti plaćanja ove usluge.
Svi znamo kako izgledaju računi za struju, kojima je od nedavno pridodata i taksa za javni servis u iznosu od 150 din mesečno. Znamo i da EPS odobrava 5% popusta na uplatu celokupnog iznosa računa do određenog datuma (25-i u mesecu).
Dakle, ako bi se neko odlučio da ne plati taksu od 150 din, izgubio bi pravo na popust. A taj popust može biti veći od iznosa takse, pa potrošač onda ima gubitak.
Kako? Za sve račune za potrošenu električnu energiju (stavka br. 4 na računima – “Zaduženje za električnu energiju u obračunskom periodu (1+2+3)”) do 3.000 din, iznos popusta je manji od iznosa takse, pa se u takvim slučajevima za nešto malo razlike možda i “isplati” ne plaćanje.
Primer: Iznos zaduženja je 2.000 din, što znači da bi popust bio 100 din. Ako se potrošač odluči da ne plati taksu, ušteda je tih 150 din ali i gubitak popusta od 100 din. Efekat uštede je 50 din.
Ako je iznos zaduženja za el. energiju veći od 3.000 din, neplaćane takse se ne isplati.
Primer: Iznos zaduženja je 5.000 din, što znači da bi popust bio 250 din. Ako se potrošač odluči da ne plati taksu, ušteda je tih 150 din ali i gubitak popusta od 250 din, čime je potrošač zapravo u minusu tih 100 din razlike.
Dakle, popust je očigledno sa namerom tako definisan kako bi one građane, čiji su računi preko 3.000 din, “ubedio” na fin način da obavezu plaćanja TV takse redovno izmiruju. Naravno, čini se da je ovo ipak na štetu EPS-a, jer će u slučajevima kada se potrošač odluči da ne plati taksu (umanji račun za iznos takse), EPS izgubiti 150 din koji se svakako prebacuju Javnom servisu.