Potrošači nam se žale da pojedini trgovci uslugama fiksne i mobilne telefonije preko svojih punomoćnika pokušavaju naplatu davno zastarelih potraživanja, uz tvrdnju da se na ove usluge, navodno, ne primenjuje član 378 Zakona o obligacionim odnosima – koji predviđa jednogodišnji rok zastarelosti za komunalne usluge,
struju i telefoniju – već se, za pravna lica, tobož primenjuje član 374 ZOO koji predviđa trogodišnji rok zastarelosti, a za fizička lica, član 371 ZOO koji predviđa opšti, desetogodišnji rok zastarelosti.
Radi se o obmani prosečnog potrošača, zasnovanoj na njegovoj pravnoj neukosti, nepoznavanju propisa i nepoznavanju sudske prakse.
Naime, iako 1978. godine, kada je ZOO stupio na snagu, mobilna telefonija nije postojala, u članu 378 stav 3 ZOO se jasno pominje reč “telefon” koji je širi pojam od fiksne i od mobilne telefonije, pri čemu se član 378 stav 3 odnosi ne samo na fizička već i na pravna lica.
Razlika u primeni roka zastarelosti postoji samo kod komunalnih usluga, koja se podvode pod član 378 stav 1 ZOO, a taj stav se odnosi isključivo na “domaćinstva”, ne i na pravna lica. Tako da se na fizička lica (kao članove domaćinstva) primenjuje jednogodišnji rok zastarelosti a na pravna lica trogodišnji rok zastarelosti.
DA REZIMIRAMO: jednogodišnji rok zastarelosti se primenjuje za telefoniju svih vrsta, i to kako za fizička, tako i za pravna lica.
U tom pogledu, praksa Privrednog apelacionog suda veoma je jasna, pa citiramo i njegovu odluku iz 2012. godine:
ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ПРАВНИХ ЛИЦА ПО ОСНОВУ НАКНАДЕ УСЛУГА МОБИЛНЕ ТЕЛЕФОНИЈЕ
Закон о облигационим односима, члан 378
Једногодишњи рок застарелости
Сентенца:
Мобилни оператер, за извршену услугу кориснику, рачуне испоставља месечно и фактурише месечну обавезу корисника, те потраживања правних лица по основу накнаде за телефонске рачуне, по основу коришћења услуга мобилне телефоније, застаревају у року од годину дана.
Из образложења:
“Основани су жалбени наводи туженог, да је првостепени суд приликом оцене основаности приговора застарелости погрешно применио материјално право, и то члан 374. Закона о облигационим односима (даље: ЗОО), а с обзиром да из члана 378. ЗОО произлази да потраживање поште, телеграфа и телефона, за употребу телефона и поштанских преградака, као и друга њихова потраживања која се наплаћују тромесечно или у краћим роковима, застаревају за једну годину.
Привредни апелациони суд налази да услуге мобилне телефоније подразумевају пре свега употребу телефона, уз друге пратеће услуге, и као такве се наплаћују једном месечно, те, на основу наведеног, потраживање накнада за ове услуге застарева у року од годину дана, у смислу члана 378. ЗОО.
У конкретном случају, потраживање по утуженом рачуну је доспело на наплату дана 20.12.2009. године, те, како је тужба у овој правној ствари поднета дана 30.8.2011. године, то другостепени суд налази да је основан приговор застарелости потраживања, јер је протекао једногодишњи рок застарелости из напред цитираног члана 378. ЗОО, те је из тог разлога преиначена одлука првостепеног суда и одбијен је као неоснован тужбени захтев.”
(Пресуда Привредног апелационог суда, Пж. 2227/2012 од 28.11.2012. године)