U nastavku dajemo pitanja i odgovore koje je dao Privredni Apelacioni sud po pitanju korišćenja valutne klauzule i redovne kamate. Odgovori pod brojem 1 i 2 su nešto što jeste realnost utemeljena u zakonskim propisima. Odgovor broj 3 otvara mogućnost za konverziju CHF kredita u EVRO, ili možda čak i dinare, zavisi šta bi sud uzeo kao referencu u određivanju temeljne vrednosti pozajmljenog novca.
U skladu sa ovim tumačenjem Apelacionog suda, kao i najnovijom presudom koju smo dobili za raskid ugovora (tek ćemo je objaviti ovih dana), uskoro krećemo sa organizovanjem podnošenja masovnih grupnih tužbi za raskid ugovora ili konverziju kredita.
Tekst pitanja i odgovora je u nastavku:
| MATERIJALNO PRAVO – PITANJE BR. 19
Zakon o obligacionim odnosima član 1065 |
- Tužilac kao korisnik kredita podneo je tužbu protiv banke, davaoca kredita radi isplate određenog iznosa na ime sticanja bez osnova. U tužbi se navodi da je sa bankom zaključio ugovor o kreditu, kojim je banka njemu odobrila kredit u švajcarskim francima u dinarskoj protivvrednosti, da je banka izvršila uplatu dinarske protivvrednosti određenog iznosa švajcarskih franaka, te je na dan puštanja kredita u dinarskom iznosu izvršila zaduženje u švajcarskim francima na taj dan. U ugovoru je navedeno da je kredit dostupan u švajcarskim francima u dinarskoj protivvrednosti po tržišnom kursu banke na dan povlačenja.
Tužilac smatra da mu je odobren dinarski kredit, s obzirom da je banka uplatila dinarska sredstva i da banka ne može koristiti valutnu klauzulu.
Korisnik kredita i banka su ugovorom predvideli visinu kamatne stope, kao i način otplate.
Postavlja se pitanje da li banka postupa u skladu sa zakonom posebno imajući u vidu odredbe članova 15, 394. i 1065. – 1068. Zakona o obligacionim odnosima, u situaciji kada banka korisniku kredita uplati dinarsku protivvrednost, a zatim prilikom obračuna anuiteta uračunava kursne razlike i ugovorenu kamatu, odnosno na dan vraćanja anuiteta visinu usklađuju sa deviznim kursom, a korisniku kredita nisu stavljene na raspolaganje devize, nego dinarska protivvrednost, kao i da li ovaj ugovor predstavlja devizni ili dinarski posao?
Odgovor:
Prema opisanoj situaciji između ugovarača banke i korisnika kredita zaključen je ugovor o kreditu, po kome su od strane banke odobrena sredstva kredita u određenoj stranoj valuti. konkretno SNF, a korisniku kredita je izvršena isplata u dinarima, odnosno dinarske protivvrednosti deviznog iznosa, po ugovorenom kursu, na dan puštanja kredita u tečaj.
U okviru pitanja postavljeno je više podpitanja i to:
- Da li je odobren dinarski ili devizni kredit?
Odgovor na ovo pitanje ne zavisi samo od činjenice da li je korisniku kredita stavljen na raspolaganje određeni iznos u dinarima ili u stranoj valuti.
Nesporno je da kada je u ugovoru navedeno da se korisniku kredita stavlja na raspolaganje određeni novčani iznos u dinarima, kada je taj iznos i uplaćen na račun korisnika i kada korisnik ima obavezu da plaća ratu kredita u dinarima, koja je tačno utvrđena u ugovoru, da je zaključen tzv. dinarski ugovor o kreditu.
Kreditiranje u devizama između rezidenata u Republici Srbiji je regulisano odredbom čl. 25. Zakona o deviznom poslovanju (“Službeni glasnik RS”, br. 62/2006, 31/2011, 119/2012 i 139/2014) tako što je propisano da banka može rezidentu – pravnom licu i preduzetniku odobriti kredit u devizama za plaćanje uvoza robe i usluga iz inostranstva, a rezidentu fizičkom licu radi kupovine nepokretnosti u zemlji. Primenom odredbe čl. 34. Zakona o deviznom poslovanju na osnovu koje je propisano da se plaćanje, naplaćivanje i prenos između rezidenata i između rezidenata i nerezidenata u Republici vrši u dinarima, a da se izuzetno od ove odredbe, plaćanje, naplaćivanje i prenos u Republici mogu vršiti i u devizama po osnovu deviznog kreditiranja u zemlji za namene iz člana 25. ovog zakona, proizlazi da se korisniku kredita može staviti na raspolaganje određeni iznos u devizama samo kada je ugovor o kreditu zaključen na osnovu odredbe člana 25. Zakona o deviznom poslovanju. Saglasno napred navedenom, ugovori koji su zaključeni u skladu sa navedenom zakonskom odredbom mogu se podvesti pod tzv. devizne ugovore o kreditu.
Odredbom člana 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju je propisano da je dozvoljeno ugovaranje u devizama u Republici s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima. Stavom 9. istog člana je propisano da Narodna banka Srbije propisuje u kojim slučajevima i pod kojim uslovima se plaćanje, naplaćivanje, uplate i isplate mogu vršiti i u efektivnom stranom novcu. Odredbom čl. 2 istog zakona u tački (24) je propisano da je valutna klauzula ugovaranje vrednosti obaveze u devizama (valuta obaveze) u Republici s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima (valuta isplate). Dakle, ovim zakonskim odredbama je omogućeno da se vrednost obaveze ugovori u devizama, s tim što se plaćanje i naplaćivanje vrši u dinarima. Kada se navedene zakonske odredbe primene na ugovore o kreditu (obuhvaćene odredbama članova 1065. – 1068. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi odredbe člana 2. Zakona o bankama po kome kredit ima značenje utvrđeno u zakonu kojim se uređuju obligacioni odnosi) proizlazi da banke imaju mogućnost da ugovore vrednost obaveze, odnosno iznos novčanih sredstava koji se stavlja na raspolaganje korisniku kredita u devizama, ali su dužne da korisniku kredita stave na raspolaganje određeni iznos u dinarima i da istovremeno vrše naplatu dospelih rata kredita u dinarima. Ugovori koji su zaključeni u skladu sa navedenom zakonskom mogućnošću mogu se podvesti pod tzv. (dinarske) ugovore sa valutnom ili deviznom klauzulom, ali je suštinski predmet ugovora određeni iznos u devizama.
Iz sadržine postavljenog pitanja proizlazi da je banka korisniku kredita odobrila kredit u švajcarskim francima u dinarskoj protivvrednosti i da je banka upravo izvršila uplatu dinarske protivvrednosti određenog iznosa švajcarskih franaka i da je time banka iskoristila napred navedenu mogućnost ugovaranja u devizama uz obavezu plaćanja i naplaćivanja u dinarima i da je time faktički zaključen (dinarski) ugovor sa deviznom ili valutnom klauzulom. Ovako zaključen ugovor predstavlja dozvoljen pravni posao u skladu sa navedenim zakonskih odredbama.
- Da li je, s obzirom da je isplata kredita izvršena u dinarima dozvoljeno ugovaranje valutne klauzule, odnosno vezivanje visine anuiteta za promenu kursa ugovorene valute i istovremeno ugovaranje kamate za period korišćenja kredita?
Valutna klauzula predstavlja instrument zaštite od rizika promene deviznog kursa, kod koga se iznos obaveze, odnosno potraživanja ugovara u devizama, s tim što se plaćanje, odnosno naplaćivanje vrši u dinarskoj protivvrednosti. Valutna klauzula se najčešće ugovara radi zaštite poverioca, sa ciljem sprečavanja umanjenja realne vrednosti potraživanja ili njegovog obezvređivanja usled promene vrednosti novca protekom vremena. Pojam valutne klauzule je propisan napred navedenom odredbom člana 2. Zakona o deviznom poslovanju, a mogućnost ugovaranja iste je takođe propisana odredbom člana 34. istog zakona.
Ugovaranje valutne klauzule dopušteno je i prema članu 395. Zakona o obligacionim odnosima, koji predviđa da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu po kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Ograničenje je da se valutna klauzula može koristiti samo kao merilo vrednosti obaveze koja se mora izmiriti u domaćoj valuti, po kursu koji važi u trenutku ispunjenja.
Ugovorna kamata predstavlja naknadu za korišćenje sredstava banke stavljenih na raspolaganje korisniku kredita po osnovu ugovora o kreditu.
Ugovaranje kamate u vidu naknade koja se plaća za korišćenje sredstava banke, predviđeno je u članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, koji upravo reguliše da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.
Kod ugovora sa valutnom klauzulom “dobijeni iznos novca” ceni se prema iznosu valute koja služi kao valorimetar, tj. ustanovljena je obaveza da se vrati realna vrednost dobijenog novca i plati banci primerena naknada za korišćenje dobijenog novca.
Sledilo bi da nema nezakonitog postupanja banke u ugovaranju vrednosti obaveze u devizama (valuta obaveze), uz istovremeno ugovaranje da se plaćanje i naplaćivanje takve ugovorne obaveze vrši u dinarima (valuta isplate), niti u zaduživanju korisnika kredita ugovorenim iznosom kamate.
- Da li je takvo postupanje banke – primena valutne klauzule (u situaciji kada je isplatila dinarsku protivvrednost CHF), suprotno članu 15. Zakona o obligacionim odnosima.
Valutna klauzula ima za cilj očuvanje realne vrednosti davanja ugovorne strane čija se obaveza sastoji u novcu, odnosno očuvanje vrednosti novčane obaveze izražene u dinarima. Njena svrha je očuvanje realne vrednosti glavnice duga i obezbeđenje poverioca od moguće inflacije, koja bi obezvredila obavezu dužnika.
Sud pruža zaštitu ugovoru i u njemu sadržanoj valutnoj klauzuli koju su ugovorne strane dobrovoljno prihvatile, samo kada ona ostvaruje takvu svoju svrhu, odnosno samo onda kada nema sukobljavanja te ugovorne klauzule sa ugovornim (obligacionim) pravom. Valutna klauzula je sastavni deo ugovora, te je time podvrgnuta normama obligacionog prava i njegovim osnovnim načelima. Jedno od tih načela je načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, sadržano u članu 15. Zakona o obligacionim odnosima.
Povreda ovog načela postojala bi ukoliko jedna ugovorna strana, primenom valutne klauzule, dobija mnogo više nego što je dala, tj. ukoliko ona za posledicu ima značajno uvećanje duga iznad realne vrednosti (npr. ako se rast nominalne vrednosti glavnice u dinarima poredi sa ostalim parametrima – rastom kursa drugih valuta, stopom inflacije, tržišnom cenom nekretnina koje su bile predmet kupovine namenskog kredita, itd.). U tom slučaju, nužno je razmotriti njeno dejstvo shodno načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima.
U slučaju kada je primenom valutne klauzule – ovde SNF (koja u suštini treba da štiti potraživanje poverioca od posledica inflacije domaćeg novca) banka ostvarila mnogo više nego što je dala, i to samo zbog enormnog skoka kursa valute, može biti povređen cilj takve odredbe i tada ugovorena valutna klauzula može dovesti do neekvivalentnosti uzajamnih davanja ugovarača, i to na štetu korisnika kredita.
(Odgovori na pitanja privrednih sudova koji su utvrđeni na sednici Odeljenja za privredne sporove Privrednog apelacionog suda održanoj dana 3.11.2015., 4.11.2015. i 26.11.2015. godine i na sednici Odeljenja za privredne prestupe i upravno-računske sporove održanoj dana 30.11.2015. godine – Sudska praksa privrednih sudova – Bilten br. 4/2015)