Pojedina veća Vrhovnog kasacionog suda (VKS) su se stavili u zaštitu poslovnih banaka, svesno tumačeći pojedine zakonske odredbe na pogrešan način.
Konkretno pojedina veća Vrhovnog suda pogrešno tumače odredbu člana 100. stav 3. Zakona o parničnom postupku (ZPP).
Ova odredba glasi:
“Isprave koje se prilažu uz podnesak podnose se u izvorniku (original) ili prepisu (kopija). Ispravu priloženu u izvorniku sud će da zadrži, a protivnoj strani da dozvoli da se upozna sa njenom sadržinom. Kada prestane potreba da se izvornik isprave nalazi u sudu, vratiće se podnosiocu na njegov zahtev. Sud može rešenjem da naloži podnosiocu da spisima priloži prepis isprave.
Ako je isprava priložena u prepisu, sud će na zahtev protivne stranke rešenjem da naloži podnosiocu da podnese sudu ispravu u izvorniku, a protivnoj strani će dozvoliti da se upozna sa njegovom sadržinom. Kad je to potrebno, sud će rešenjem da odredi rok u kome isprava mora da se podnese u izvorniku ili overenom prepisu.
Protiv rešenja iz stava 2. i 3. ovog člana nije dozvoljena posebna žalba“.
U sudskim postupcima koji se vode povodom poništavanja odredaba Ugovora o kreditu a kojima se ugovaraju troškovi obrade kredita, banke uz odgovor na tužbu, prilažu NEOVERENI OBRAZAC PONUDE koja je navodno uručena tužiocu. Punomoćnici tužilaca saglasno navednom članu 100. stav 3. ospravaju ove kopije ponuda i postavljaju zahtev da se u spise priloži orginal ponude radi sravnjenja.
U većem broju slučajeva banke ne prilažu orginale obzirom da iste i ne poseduju a kopije ponuda su izradile samo potrebe sudskih sporova (faslifikati). U ovakvim slučajevima su sudovi do nedavno usvajali tužbene zahteva u celosti. Ovakav stav nižestepenih sudova je imao utemeljenje i u stavu Vrhovnog suda Srbije iskazanom u Rešenju broj Rev 15561/22 od 24.111.2022 godine u kome je između ostalog navedeno:
Tužena nije postupila po nalogu suda i nije, saglasno članu 100. stav 3. i članu 238. stav 2. i 3. ZPP dostavila orginalnu ponudu, te nije dokazala u smislu člana 241. stav 5. ZPP da je tužiocu u predugovornoj fazi, shodno članu 17. st 1. i 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, uručila ponudu banke na propisanom obrazcu…”
Nakon ovog pojedina veća Vrhovnog suda shvataju da su banke ovakvim stavom “ugrožene” te se stavljaju u funciju zaštitnika istih i to na način što prihvataju da odlučuju o njihovim posebnim revizijama, mada za to nema nikakavog pravnog osnova (nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse po ovom pitanju) te zauzimaju stav “da je banka dokazala da je u predugovornoj fazi upoznala tužioca vrstom i visinom troškova kredita dostavljanjem ponude u pisanoj formi, potpisanoj od strane tužene, koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita a tužilja koja je u postupku sporila fotokopiju ponude nije predložila izvođenje dokaza veštačenjem autentičnosti njenog potpisa kojim je ponuda snabdevena ili neki drugi dokaz u cilju osporavanja tvrdnje tužene, da je tužilji ponuda u predugovornoj fazi i uručena (Presuda Rev 23508/2023 od 19.10.2023 godine). Zatim, “Činjenica da je ponuda dostavljena u fotokopiji ne utuče na zaključak o postojanju predugovorne faze, pošto je i tužilja sve isprave o postojanju i sadržini ugovornog odnosa dostavila u fotokopiji” (Presuda Rev 22049/2023 od 01.11.2023 godine).
Odredba člana 100. ZPP je imperativnog karaktera. Jezičkim tumačenjem lako dolazimo do ovog zaključka. Ista norma glasi: “Ako je isprava priložena u prepisu, sud će na zahtev protivne stranke rešenjem naložiti podnosiocu da podnese sudu ispravu u izvorniku, a protivnoj stranci dozvoliće da se upozna sa njegovom sadržinom“. Dakle sud nema diskreciono pravo da odluči da li će ili ne udovoljiti zahtevu protivne stranke, jer u odredbi NE STOJE REČI „može da naloži podnosiocu“ već jasno piše kako je napred citirano.
Šta je moglo uticati na ovakvu promenu pravnog stava, neznanje, korupcija ili nešto treće, nije poznato. U svakom slučaju posledice ovakve promene stava će osetiti sami građani koji su imali hrabrosti da se upuste u sudske postupkeprotiv “nejakih” banaka.
Šta preostaje građanima koji iz ovakvog promenjenog stava trpe štetu?
Preostaje im da se obrate Ustavnom sudu Srbije ustavnom žalbom zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pouzdaju se u profesionalnosti i stručnost sudija ovog Suda.
Dakle, sve ovo rade neke sudije. Sudije su ljudi, sa imenima i prezimenima. Imena sudija koja sude u korist banaka, kako je napred navedeno su:
- U presudi Rev 23508/2023 je postupalo veće u sastavu: predsednik veća Vesna Subić, članovi veća Zoran Hadžić, Mirjana Andrijašević, Vesna Mastilović i dr Ilija Zindović.
- U presudi Rev 22049/2023 je postupalo veće u sastavu: predsednik veća Vesna Stanković, članovi veća: Radoslava Mađarov, Branka Dražić, Branislav Bosiljković i Dragana Boljević.