Predlozi Efektive za izmene Zakona!

Udruženje potrošača Efektiva, odazivajući se na javni poziv MInistarstva unutrašnje i spoljne trgovine za slanje predloga i sugestija u vezi sa predstojećim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti potrošača (ZZP), uputilo je Ministarstvu 14. septembra 2023. svoj spisak onoga što u zakonu treba promeniti i šta u zakon treba ubaciti zbog raznih nejasnoća, nedorađenosti, tehničkih omaški, nespretnih rečeničnih konstrukcija, pravnih praznina, „rupa“ i neadekvatnih rešenja koje trgovci, naročito oni krupni, koriste da masovno krše prava potrošača.

Treba takođe reći da neka od tih rešenja prave glavobolju ne samo potrošačima, već i trgovcima, tržišnim insektorima, medijatorima i sudovima. Zakoni treba da budu precizni, jasni i laki za korišćenje.

Javni poziv, istaknut na sajtu Ministarstva, bio je opšteg karaktera – dakle bez preciziranja na koje se oblasti zakona odnosi – pa se zato i naši predlozi odnose na sve delove zakona koji su ključni za potrošače. Kasnije smo, doduše usmeno, saznali od Ministarstva da se zapravo radi samo o usklađivanju Zakona sa tri nove uredbe Evropske unije, ali mi smo postupili u skladu sa javnim pozivom, a i smatramo da je Zakonu potrebno temeljnije preuređivanje, s obzirom na probleme koje je pokazao u praksi. Te probleme kao potrošačka organizacija vidimo svakodnevno, ali o njima slušamo i od potrošača, trgovaca, inspektora, advokata i svih drugih koji Zakon primenjuju.

S obzirom da naše sugestije Ministarstvu za izmene i dopune Zakona o zaštiti potrošača obuhvataju veliki broj pitanja i da se tiču šireg kruga subjekata, odlučili smo da ih predstavimo na našem sajtu kako bismo pokrenuli ozbiljnu javnu diskusiju u cilju dobijanja što kvalitetnijeg i u praksi što delotvornijeg zakonskog teksta.

Neka od izuzetno važnih pitanja kojih se dotičemo u ovim našim predlozima i sugestijama su:

raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti,
diskriminacija potrošača po osnovu njegovog procesnog položaja u sudskom sporu,
uvođenje privrednih prestupa,
pojmovi komercijalne i proizvođačke garancije i njihov odnos prema saobraznosti,
nadležnost i pravila za postupanje po garanciji,
uticaj zamene proizvoda na rok trajanja saobraznosti,
teret dokazivanja,
tzv šrinkflacija (smanjenje gramaže na proizvodima),
tekuća potrošnja i dospeće obaveza po računima za usluge od opšteg ekonomskog interesa,
uplatnice i priznanice uz račun za usluge od opšteg ekonomskog interesa,
manipulacije sa računima za usluge od opšteg ekonomskog interesa,
funkcija roka za odgovor na reklamaciju i izigravanje tog roka,
funkcija roka za rešavanje usvojene reklamacije i njegova zloupotreba,
naplata troškova saobražavanja kad je reklamacija odbijena,
izjašnjavanje potrošača na predlog trgovca za rešavanje reklamacije,
izigravanje obaveza iz predugovornog informisanja kod prodaje na daljinu i izvan poslovnih prostorija
nepoštena poslovna praksa kod prodaje na daljinu i izvan poslovnih prostorija,
ustupanje potraživanja,
ustupanje ličnih podataka prilikom ustupanja potraživanja,
isključenje potrošača sa distributivne mreže,
promena pružaoca usluge od opšteg ekonomskog interesa,
naplata očitavanja mernih uređaja za pojedinačnu potrošnju,
naplata izdavanja opomena i slanja opomene,
pojam „izričite saglasnosti potrošača“,
pojam „minimalnog trajanja ugvornih obaveza“,
pojmovi raskida i otkaza ugovora,
kolektivna zaštita potrošača

Sledi detaljnije izlaganje naših predloga i sugestija, po poglavljima u samom zakonu a po redosledu važećih članova.

UVODNE ODREDBE

U članu 3 stav 6 ZZP, potrošač se opisuje kao „ekonomski slabija strana“, a potrošač je zapravo svakodobno slabija strana. Ova definicija je preuska i mora da se proširi. Potrošač je, naime, sa trgovcem neravnopravan (1) u pogledu ekonomske snage, (2) u pogledu pregovaračke snage kad zaključuje ugovor, (3) u pogledu informisanosti i (4) u pogledu znanja koja poseduje (potrošač je laik i trgovac profesionalac).
U članu 3 stav 5 ZZP treba precizirati da se taj član ne odnosi samo na ugovore koji su potrošački već na sve ugovore, pa i one koji nisu potrošački a koji „za cilj ili posledicu imaju izigravanje primene“ odredbi ZZP. Iz sadašnje formulacije to nije jasno, naročito kada se uzmu obzir ostale odredbe člana 3 u kojima se isključivo pominje izraz „ugovor“, bez prefiksa potrošački, a pošto je ovo ZZP, može se steći (pogrešan) utisak da se radi isključivo o potrošačkim ugovorima. Razlog potebe za preciziranjem: neki trgovci, poput pružalaca usluga očitavanja ličnih mernih uređaja, a čiji se ugovori odnose na potrošače u stambenim zgradama, formalnopravno zaključuju ugovore o pružanju usluga stambenim zajednicama a onda se prave, kad budu uhvaćeni u zloupotrebama, da se odredbe ZZP na te ugovore ne primenjuju, jer su zaključeni između dva pravna lica a ne sa pojedinačnim potrošačima.
U članu 5 ZZP, u definiciji potrošača mora se precizirati šta znači „pribavljanje“ robe ili usluge, a to su kupovina, dobijanje na poklon ili na poslugu, a naročito korišćenje robe ili usluge od strane članova domaćinstva lica koje ima status kupca. Razlog: korisnici zakona koji nisu pravnici, ali i trgovci i donosioci odluka koji tumače zakon, treba da dobiju jasno i precizno objašnjenje ovog, ali i nekih drugih izraza u zakonu, da se ne bi dešavala sadašnja (vrlo netačna) poistovećivanja potrošača i kupca.
U članu 5 ZZP, ne bi bilo loše da zakonodavac definiše pojam „garancija“ i da tom prilikom jasno razdvoji pojmove „komercijalna garancija“ i „proizvođačka garancija“, kao i da u celom zakonu jasno i konzistentno razdvaja ove pojmove. O tome više u odeljku koji se tiče garancije.
U članu 5 ZZP, ako zakonodavac želi da zadrži izraz „izdavanje garancije“ (koji koristi u članu 53 ZZP), onda mora da definiše šta je to „izdavalac garancije“. Taj pojam i pojam „davaoca garancije“ nisu isto. Naime, garanciju uvek izdaje trgovac, jer je fizički predaje potrošaču, i zato je on izdavalac garancije, dok je davalac garancije subjekat koji stvarno garantuje za proizvod, što može biti proizvođač (kod proizvođačke garancije za složene tehničke proizvode), ali i prodavac (kod komercijalne garancije).
U članu 5 ZZP mora se definisati šta je „izričita saglasnost potrošača“ – a to je dozvola koju potrošač daje trgovcu na posebnom dokumentu uz svojeručni potpis, odvojeno od ugovora i opštih uslova ugovora. Razlog: trgovci smatraju da se ova saglasnost daje prihvatanjem opštih uslova ugovora koji među gomilom klauzula ponuđenih potrošaču po principu „uzmi ili ostavi“ sadrže i klauzulu prema kojoj potrošač potpisom na ugovor ovlašćuje trgovca da npr njegove lične podatke ustupi drugom fizičkom ili pravnom licu. Dakle, potrošač oko te klauzule ne može da pregovara već mora da je prihvati u paketu sa ostalim klauzulama ako hoće da uđe u ugovorni odnos, što je suprotno pojmu i svrsi davanja izričite saglasnosti. A takva saglasnost se, prema članu 85 ZZP, izričito traži za ovlašćivanje drugih pravnih i fizičkih lica (a samim tim i ustupanje podataka o ličnosti).
U članu 5 ZZP mora se definisati šta je „tekuća potrošnja“ – a to je potrošnja koja je ostvarena između dva mesečna očitavanja potrošnje usluga od opšteg ekonomskog interesa odnosno potrošnja koja je ostvarena između dva mesečna računa za pružene usluge od opšteg ekonomskog interesa. Razlog: na računima za struju tekuća potrošnja nije mesečna potrošnja već zbir potrošnji ostvarenih u nespecifikovanom i neodređenom vremenskom periodu, koji se može protezati na više meseci, pa i godina (videti stavku B na svakom računu za struju).
U članu 11 ZZP, zabrana naplaćivanja izdavanja i slanja opomena potrošaču radi naplate dospelih novčanih potraživanja mora se proširiti i na fizička i pravna lica koja otkupljuju dugove potrošača. Razlog: stalni pokušaji advokata agencija za naplatu potraživanja da u ime svojih klijenata naplate ove troškove od potrošača.

INFORMISANJE POTROŠAČA I EDUKACIJA

U članu 12 stav 2 ZZP, izraz „minimalno trajanje ugovornih obaveza“ treba zameniti izrazom „rok na koji je ugovor zaključen, kad je ugovor zaključen na određeno vreme“. Naime, ne postoji „minimalno trajanje ugovornih obaveza“, i korišćenjem ovog izraza u ZZP, ugovorima i opštim uslovima ugovora stvara se zabluda kod potrošača da ugovor koji je zaključen na jedan rok pod jednim uslovima može trajati i duže nezavisno od njegove volje. Na potrošaču je da odluči da li hoće ili neće da mu se ugovor produžava, na koje vreme i pod kojim uslovima. Izraz „minimalno trajanje ugovornih obaveza“ je u korist trgovca (pre svega operatora elektronskih komunikacionih usluga) i trgovčevog sagledavanja ugovora sa potrošačem, a ovo je ZZP koji bi trebalo da štiti potrošača. Potrošač je svakodobno slabija strana u ugovoru, što i zakonodavac mora imati u vidu kada piše i menja krovni, sistemski zakon o zaštiti potrošača.
U član 12 treba ubaciti obavezu prodavaca tehničkih uređaja da predugovorno jasno i potpuno informišu potrošača o tome kakve su mogućnosti da se kupljeni uređaj popravi nakon isteka dvogodišnjeg roka saobraznosti, i da informišu potrošača o tome gde se ti uređaju mogu popravljati nakon isteka dvogodišnjeg roka saobraznosti (u skladu sa potenciranjem prava na popravku u nedavno usvojenim direktivama EU).

NEPOŠTENA POSLOVNA PRAKSA

U član 20 ZZP, među oblike nepoštene poslovne prakse za koje se pretpostavlja da su obmanjujuća nepoštena poslovna praksa valja uvrstiti smanjenje gramaže na proizvodima onda kad se, osim podatka o smanjenoj gramaži, ništa drugo na ambalaži ne menja (dakle ni izgled ambalaže ni njena boja niti izgled i veličina fonta).
U član 20 ZZP, među oblike nepoštene poslovne prakse za koje se pretpostavlja da su obmanjujuća nepoštena poslovna praksa valja uvrstiti reklamiranje performansi proizvoda koje proizvod u stvarnosti nema (u skladu sa izmenama evropske direktive o nepoštenoj poslovnoj praksi).
U član 20 ZZP, među oblike nepoštene poslovne prakse za koje se pretpostavlja da su obmanjujuća nepoštena poslovna praksa valja uvrstiti prodaju uređaja sa nekvalitetnim komponentama ili nekvalitetnim materijalom koji uzrokuju kvarenje ili prestanak rada tehničkih uređaja odmah posle isteka dvogodišnjeg roka saobraznosti (u skladu sa izmenama evropske direktive o nepoštenoj poslovnoj praksi).
U član 20 ZZP, među oblike nepoštene poslovne prakse za koje se pretpostavlja da su obmanjujuća nepoštena poslovna praksa valja uvrstiti fingiranje podataka o potrošnji i njihovo stavljanje na račun za usluge od opšteg ekonomskog interesa kako bi se potrošaču na osnovu netačno obračunate potrošnje naplatio veći iznos od onog koji bi on platio da podaci nisu fingirani.
U član 20 ZZP, među oblike nepoštene poslovne prakse za koje se pretpostavlja da su obmanjujuća nepoštena poslovna praksa, valja uvrstiti tvrdnju prodavca da je odbio reklamaciju jer nije uočena nikakva nesaobraznost, iako nije ni sproveo reklamacionu proveru robe kojim se procenjuje postojanje nesaobraznosti.
U član 20 ZZP, među oblike nepoštene poslovne prakse za koje se pretpostavlja da su obmanjujuća nepoštena poslovna praksa, valja uvrstiti tvrdnju prodavca da je odbio reklamaciju na tehnički uređaj iz razloga što nije uočena nikakva nesaobraznost, onda kad takav odgovor u ime prodavca daje drugo pravno lice koje na osnovu ugovora sa prodavcem a u ime prodavca (član 5 ZZP) vodi reklamacioni postupak a nije ovlašćeni servis za tehnički uređaj koji je predmet reklamacionog postupka.
U član 20 ZZP, među oblike nepoštene poslovne prakse za koje se pretpostavlja da su obmanjujuća nepoštena poslovna praksa, valja uvrstiti zloupotreba roka za rešavanje usvojene reklamacije, to jest korišćenje ovog roka kao roka za novi odgovor na reklamaciju, onda kad je reklamacija na tehnički uređaj prvo odbijena ali je prodavac samovoljno nastavio da postupa po odbijenoj reklamaciji tako što je robu podvrgnuo novim testiranjima. Razlog: ovo je masovna praksa velikih prodavaca tehničke opreme, uz podršku sa njima povezanih tzv „kontrolnih“ servisa.

UGOVORI NA DALJIINU I UGOVORI KOJI SE ZAKLJUČUJU IZVAN POSLOVNIH PROSTORIJA

U članu 26 stav 2 ZZP, izraz „minimalno trajanje ugovornih obaveza“ treba zameniti izrazom „rok na koji je ugovor zaključen, kad je ugovor zaključen na određeno vreme“. Naime, ne postoji „minimalno trajanje ugovornih obaveza“, i korišćenjem ovog izraza u ZZP, ugovorima i opštim uslovima ugovora stvara se zabluda kod potrošača da ugovor koji je zaključen na jedan rok pod jednim uslovima može trajati i duže nezavisno od njegove volje. Na potrošaču je da odluči da li hoće ili neće da mu se ugovor produžava, na koje vreme i pod kojim uslovima. Izraz „minimalno trajanje ugovornih obaveza“ je u korist trgovca (pre svega operatora elektronskih komunikacionih usluga) i trgovčevog sagledavanja ugovora sa potrošačem, a ovo je ZZP koji bi trebalo da štiti potrošača. Potrošač je svakodobno slabija strana u ugovoru, što i zakonodavac mora imati u vidu kada piše i menja krovni, sistemski zakon o zaštiti potrošača.
U članu 26 ZZP mora se naglasiti rušljivost ugovora zaključeni na daljinu ili izvan poslovnih prostorija a koji su sklopljeni uz povredu obaveze potpunog predugovornog informisanja potrošača. Podsećamo da je rušljivost jasno predviđena članom 12 ZZP a u članu 26 ZZP nije, pa ispada da rušljivost ne važi kod ugovora koji se zaključuju na daljinu i izvan poslovnih prostorija.
Član 28 stav 7 ZZP, koji bi trebalo da se odnosi na situaciju u kojoj potrošaču nije uručen obrazac za odustanak, sada tehničkom omaškom glasi: „Ako trgovac nije predao potrošaču obaveštenje iz člana 26 stav 1 tačka 4 ovog zakona, na način iz člana 29 stav 1 ovog zakona, pa to učini u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora, rok od 14 dana za odustanak od ugovora počinje da teče od dana kada potrošač dobije obrazac ta odustanak“. Ovde se radi o kopi-pejstu formulacije iz stava 6 koji se odnosi na obaveštenje, i ta tehnička greška opstaje kroz sve dosadašnje zakonske izmene. Stav 7 zato treba da glasi: „Ako trgovac nije predao potrošaču obrazac za odustanak iz člana 27 stav 2, pa to učini u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora, rok od 14 dana za odustanak od ugovora počinje da teče od dana kada potrošač dobije obrazac za odustanak.“
U članu 30 treba dodati odredbu prema kojoj čitko i razumljivo obaveštenje iz člana 26 stav 1 i 2 mora biti i na jeziku nacionalne manjine a ne samo na srpskom jeziku (usklađivanje sa članom 12 stav 1 ZZP). Ovaj propust zakonodavca trgovci masažerima, jastucima, ćebićima koji za metu imaju penzionere vrlo lepo koriste – onda kad potrošačima uopšte pruže to obaveštenje.
U članu 30 treba dodati odredbu prema kojoj čitko i razumljivo obaveštenje iz člana 26 stav 1 i 2 mora da bude poseban dokument, fizički odvojen od obrasca za odustajanje, i da to obaveštenje mora biti odštampano fontom čija je veličina najmanje 12. Ovo iz razloga zaštite penzionera kao ranjive kategorije stanovništva koja su meta predatorskih trgovaca masažerima, ćebićima, jastucima, usisivačima, prečišćivačima vazduha.
U članu 30 treba dodati odredbu prema kojoj obrazac za odustajanje mora biti zaseban dokument, fizički odvojen od ugovora odnosno isprave o ugovoru i fizički odvojen od čitkog i razumljivog obaveštenja iz člana 26 stav 1 i 2, i da se u njemu mora koristiti font čija je veličina najmanje 12.

SAOBRAZNOST ROBE KOD UGOVORA O PRODAJI

U članu 51 ZZP, a shodno odredbama 501-509 ZOO koje se odnose na garanciju, treba naglasiti da kad se roba zameni, rok saobraznosti počinje da teče ispočetka, kao da se radi o novom proizvodu – jer to i jeste novi proizvod. U praksi, trgovci smatraju da kod zamene robe rok saobraznosti nastavlja da teče kao da do zamene nije ni došlo. Mnogi trgovci ali i proizvođači krše čak i odredbe 501-509 ZOO, odbijajući da potrošaču izdaju novu garanciju onda kada su mu zamenili proizvod ili su izveli popravku bitnog dela proizvoda ili bitnu popravku nekog njegovog dela.
U članu 51 ZZP treba ubaciti odredbu prema kojoj se prilikom povraćaja novca vodi računa o tome da se taj iznos usklađuje sa stopom inflacije.
U članu 52 ZZP treba precizirati da teret dokazivanja saobraznosti važi i u reklamacionom i u upravnom i u vansudskom i u sudskom postupku. Ovo zbog toga što advokati trgovaca obućom cinično smatraju da reklamacioni postupak „nije postupak“ i da potrošač treba da pokrene „sudski postupak“ ako hoće da ostvari svoja prava po osnovu nesaobraznosti obuće. Praksa pokazuje da neki od trgovaca obućom smatraju, rugajući se i potrošačima i zakonodavcu, da uopšte ne moraju da se obraćaju nezavisnim telima za procenu kvaliteta, što je suprotno onome na šta ukazuje članu 52 ZZP u pogledu tereta dokazivanja.
U članu 52 ZZP, a u skladu sa proklamovanim teretom dokazivanja, treba dodati obavezu prodavca da potrošaču, kojem odbija reklamaciju uloženu tokom šest meseci nakon predaje robe, zajedno sa odgovorom o odbijanju preda i svu dokumentaciju kojom potkrepljuje svoju tvrdnju da je roba saobrazna ili da roba ne potpada pod uslove saobraznosti. Valja naglasiti da ta dokumentacija obavezno uključuje stručna mišljenja nezavisnih tela koje je prodavac angažovao, nezavisno od toga da li nezavisno telo ima potrebne akreditacije ili ih nema.

GARANCIJA KOD UGOVORA O PRODAJI

U članovima 53 i 54 ZZP zakonodavac koristi izraz garancija, iako u stvarnosti postoje dve vrste garancije – proizvođačka (koja se isključivo odnosi na složene tehničke proizvode, a regulisana još od 1978. godine Zakonom o obligacionim odnosima, članovi 501-509) i komercijalna (koja postoji od 2010. godine a odnosi se na sve vrste proizvoda). Jasno nam je da je još sa Zakonom o zaštiti potrošača iz 2010. godine po ugledu na rešenja iz Evropske unije uveden koncept „komercijalne garancije“, ali se tu se rađaju dva problema. Prvi: komercijalna garancija se u Zakonu o zaštiti potrošača ne pominje već se pominje samo izraz „garancija“. Drugi problem krije se u tome što „komercijalne garancije“ jednostavno nema u praksi. U praksi i dalje postoji samo „klasična“ garancija – ona za složene tehničke proizvode čija se osnovna regulativa (za sve pravne subjekte) nalazi u članovima 501-509 ZOO i pojedinim Naredbama iz doba 1980. godine, uz primenu lex specialis odredbi za potrošače koje se odnose na „garanciju“, u članovima 53 i 54 ZZP. Tu je i saobraznost kao dvogodišnja zakonska garancija (legal guarantee – zakonski izraz u Evropskoj uniji) za koju se, međutim, u Srbiji ne sme koristiti izraz garancija. Dakle, prvo bi valjalo u zakonu jasnije razgraničiti ove pojmove i njihova značenja, s obzirom da izazivaju nedoumice i zbunjenost i kod potrošača i kod prodavaca i kod proizvođača i kod inspekcija i kod tela za vansudsko rešavanje sporova i kod sudija. Mora se suštinski razgraničiti šta je komercijalna garancija a šta proizvođačka garancija. Čemu uopšte služi proizvođačka garancija, koja stavlja naglasak na popravku, ako u ZZP piše da „garancija ne isključuje i ne utiče na prava potrošača koja proizlaze iz zakonske odgovornosti prodavca za nesaobraznost robe ugovoru“? I koja to garancija ne isključuje? Proizvođačka, ili ona „komercijalna“ koje u praksi nema? Da bi napravio jasnu, svima razumljivu regulativu garancije za potrošače u ZZP (proizvođačke ili komercijalne), zakonodavac stalno mora imati na umu četiri pravno i praktično različite situacije: (1) kada se potrošač koji ima garantni list obrati prodavcu za vreme trajanja zakonske saobraznosti, (2) kada se potrošač koji ima garantni list obrati proizvođaču ili predstavniku proizvođača za vreme trajanja zakonske saobraznosti (na šta ima pravo po Zakonu o obligacionim odnosima, po članovima 501-509), (3) kada se potrošač koji ima garantni list obrati prodavcu nakon isteka zakonske saobraznosti (na šta ima pravo po Zakonu o obligacionim odnosima, po članovima 501-509, što uključuje situaciju raskida ugovora koju, po članu 504 ZOO, samo porodavac može da rešava – nikako i proizvođač), (4) kada se potrošač koji ima garantni list obrati proizvođaču ili predstavniku proizvođača nakon isteka zakonske saobraznosti, a problem može da se reši samo raskidom ugovora.

REKLAMACIJA KOD UGOVORA O PRODAJI

U naslovu i odredbama člana 55 ZZP jasno treba definisati da je reklamacija postupak. Predlog za naslov člana: „Reklamacija i reklamacioni postupak“.
U članu 55 ZZP mora se izričito zabraniti prodavcu da potrošačevo pravo na ulaganje, uključujući zapremanje i obradu reklamacije, uslovljava time da potrošač prvo dokaže svoje svojstvo kupca ili, u slučaju usluga od opšteg ekonomskog interesa, da dokaže svojstvo krajnjeg kupca.
U članu 55 ZZP mora se izričito predvideti dužnost trgovca uslugama od opšteg ekonomskog interesa da zapremi reklamaciju i postupi po reklamaciji koju ulaže potrošač koji nije zaključio ugovor sa trgovcem o pružanju usluga ali je priložio račun o pruženim uslugama ili drugi dokaz o korišćenju usluge. Razlog: kad potrošači ulažu reklamacije na račune za struju i elektronske telekomunikacione usluge, bivaju uslovljavani da se identifikuju kao potpisnici ugovora/krajnji kupci, ili da proslede punomoćje od potpisnika ugovora/krajnjeg kupca overeno kod notara.
U članu 55 stav 1 treba precizirati da se reklamacioni postupak vodi isključivo na inicijativu potrošača, i da prodavac ne može samovoljno da ga nastavi ako je reklamaciju odbio. Razlog: veliki trgovci tehničkom robom uz podršku velikih, povlašćenih servisa koji za te trgovce na osnovu člana 5 ZZP sprovode čitav rekamacioni postupak i u ime trgovaca daju odgovore na reklamacije i rešavaju usvojene reklamacije, masovno posežu za nepoštenom poslovnom praksom, sračunatom na izbegavanje strogih zakonskih rokova, pa tobož „sistemskim porukama“ formalno odbijaju reklamacije, tobož zato što nije ustanovljena nesaobraznost, ali na osnovu dobrih poslovnih običaja ili radi dobrog potrošačkog ugođaja nastavljaju testiranje uređaja ili prosleđuju uređaj u ovlašćeni servis na dodatno testiranje. Ovde se radi o sračunatom izigravanju roka od 8 dana za testiranje i davanje odgovora na reklamaciju i zloupotrebi roka od 30 dana za rešavanje usvojene reklamacije u svrhu nekakvog novog roka za testiranje i davanje odgovora na reklamaciju.
Član 55 stav 2 ZZP nespretno ustanovljava podelu nadležnosti između prodavca i proizvođača za postupanje po garanciji. Ova odredba je napravila veliku a sasvim nepotrebnu pometnju u praksi, i valja je revidirati u potpunosti. Norma je (1) neprimenjiva, zbog odredbi članova 501-509 ZOO kao povoljnije za potrošače (u skladu sa članom 4 stav 1 ZZP) a koje ovlašćuju kupca (pa i potrošača) da se sa garantnim listom obraćaju bilo prodavcu ili proizvođaču – i to bilo kada od prijema proizvoda u državinu pa do isteka garantnog roka. Dalje, norma je (2) besmislena, jer nalaže potrošaču, imaocu garantnog lista, da se posle isteka roka saobraznosti isključivo obraća „izdavaocu garancije“, što je izraza koji prodavci mahom poistovećuju sa „davaocem garancije“ i smatraju da potrošač nadalje treba da se obraća proizvođaču. Međutim, biti izdavalac garancije i davalac garancije nije isto, pa ispada da potrošač – suprotno intenciji zakonodavca, ali sasvim u skladu sa članovima 501-509 ZOO – može da se obrati i prodavcu. Čemu onda ova odredba? Na posletku, norma je (3) štetna po interese potrošača, jer potrošač kad se nađe u režimu tzv „produžene garancije“ (izraz koji treba ukinuti jer zbunjuje ljude i ukazuje da postoji nekakava „osnovna garancija“, a ta osnovna garancija je zapravo legal guarantee, zakonska garancija koja se po našem pravu ne sme nazivati garancijom već saobraznošću) nikako ne može da ostvari pravo na povraćaj novca, onda kad proizvođač utvrdi da se uređaj ne može ni popraviti ni zameniti, pa na osnovu člana 504 ZOO preusmeri potrošača na prodavca. Član 504 ZOO se odnosi isključivo na prodavca i ukazuje da potrošač može samo sa njim da raskine ugovor (i time ostvari pravo na povraćaj novca), jer na kraju krajeva on sa potrošačem i zaključio ugovor. Praksa pokazuje (i to u više slučajeva) da prodavac u ovoj situaciji odbija da reši reklamaciju, pozivajući se na član 55 stav 2 ZOO, i vraća potrošača nazad na proizvođača, koji potrošača opet vraća na prodavca, a onda prodavac opet upućuje potrošača na proizvođača, pa se potrošač pretvara u bespomoćnu ping-pong lopticu. Naš je predlog da se odredba člana 55 sstav 2 ZZP potpuno izmeni u smislu da se njome uvede obaveza proizvođača da, kada mu se potrošač obrati sa garantnim listom, shodno primenjuje pravila reklamacionog postupka i rokove iz člana 55 ZZP koji se odnose na saobraznost. Time bi se rešio davnašnji problem potrošača sa otezanjem postupanja servisa i stalnim popravkama istog kvara. Naime, kada se servisu kao predstavniku proizvođača potrošač direktno obrati sa proizvođačkom garancijom, on ne primenjuje ZZP već članove 501-509 ZOO, a te odredbe ne predviđaju rokove za odgovor na reklamaciju i rešavanje usvojene reklamacije, i jedino poznaju vrlo rastegljivi „razumni“ rok.
U članu 55 stav 9 ZZP se implicira da se može rešavati samo reklamacija koja je usvojena, ali predlažemo da se ovo pravilo izdvoji u poseban stav člana 55 u kojem će, radi sprečavanja sada izrazito raširenih zloupotreba, jasno pisati: „Rešavati se može samo reklamacija koja je usvojena“.
U članu 55 stav 9 ZZP treba dodati pravilo: „Rok za reklamaciju je istovremeno i rok za reklamacionu proveru robe“. To pravilo je za sada implicirano, logički se izvlači tumačenjem odredbe, ali veliki trgovci tehničkom robom da bi izbegli primenu strogih zakonskih rokova tragaju za svime što im liči na „rupu u zakonu“, pa pribegavaju izigravanju njegovih odredbi, a konkretno prevarnom odbijanju reklamacije na osnovu tobožnje reklamacione provere (koje nije bilo) uz koje ide samonicijativno a tobož dobrovoljno (bez pitanja i dozvole potrošača) nastavljanje reklamacionog postupka „dodatnim testiranjima“. Time se ceo postupak izvitoperuje i potpuno izlazi iz zakonskog okvira, a potrošač više ne zna šta se dešava sa njegovom robom, da li mu je reklamacija odbijena ili prihvaćena (ovo je konstatovala Tržišna inspekcija u pogledu Gigatrona), u kojoj fazi je postupak i koja su njegova prava.
U članu 55 stav 10 ZZP, koji se odnosi na izjašnjavanje potrošača na prodavčev predlog za rešavanje reklamacije, umesto izraza „rok za preklamacije (…) počinje da teče iznova“ treba da piše „nastavlja da teče“. Ako bi se zadržala sadašnja zakonska formulacija, rok za rešavanje usvojene reklamacije iznosio bi 26 dana odnosno 41 dan kod tehničke robe (8 dana je za odgovor na reklamaciju + 3 dana za potrošačevo izjašnjenje + 15 dana za rešavanje usvojene reklamacije na običnu robu i usluge, odnosno 30 dana za rešavanje usvojene reklamacije na tehničku robu i nameštaj).
U članu 55 stav 10 ZZP nije predviđeno kakve su posledice toga što se smatra da potrošač, kad ne reaguje na prodavčev predlog za rešavanje usvojene reklamacije, nije saglasan sa tim predlogom. Kakve su praktične posledice? Šta tu prodavac može da uradi, s obzirom da je već usvojio reklamaciju? Ovo je naročito bitno zbog dve česte situacije u praksi: (1) potrošač je u reklamacionom listu/reklamacionom zahtevu tražio da se reklamacija reši na način koji izlazi iz okvira zakonskih prava potrošača (npr, potrošač zatražio povraćaj novca a ne ispunjava uslove da dobije to pravo na to jer je prošlo više od šest meseci otkako je proizvod primio u državinu, a reklamacija se može rešiti popravkom ili zamenom); (2) potrošač je samo uložio reklamaciju, ali nije naznačio reklamacioni zahtev.
Pošto primećujemo da neki trgovci naplaćuju troškove reklamacionog postupka onda kad navodno nisu otkrili saobraznost, treba jasno naglasiti da je trgovcu zabranjeno da naplaćuje troškove usaobražavanja onda kada je reklamaciju odbio.
U član 55 stav 12 ZZP mora se uneti pojašnjenje da kad prodavac odbije reklamaciju, pravna pouka o mogućnosti rešavanja spora vansudskim putem i o nadležnim telima za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova ne isključuje pravo potrošača da po istom osnovu i dalje ulaže reklamacije prodavcu. Razlog: Neki prodavci smatraju da su sa ovakvom pravnom poukom skinuli sa sebe svaku dalju obavezu da se bave reklamaciju koju su jednom odbili.

UGOVORI O PRUŽANJU USLUGA (BEZ USLUGA OD OPŠTEG EKONOMSKOG INTERESA)

Generalno nije dobra ideja da se „obične“ usluge izdvoje od usluga od opšteg ekonomskog interesa, bar ne na način kako je to učinjeno važećim zakonom, jer npr ispada da koncept saobraznosti ne važi za usluge od opšteg ekonomskog interesa. Važi i mora da važi. Koncept u ranijoj verziji zakona bio bolji.

USLUGE OD OPŠTEG EKONOMSKOG INTERESA

Generalna sugestija: ustupanje potraživanja za usluge od opšteg ekonomskog interesa valja strože regulisati, tako da ne može svako da se bavi ovim poslom, a u svakom slučaju valja zabraniti da se ustupanje potraživanja radi bez izričitog pristanka potrošača, jer sa ustupanjem potraživanja neminovno ide ustupanje podataka o ličnosti, a kod njihovog ustupanja („ovlašćivanje drugog fizičkog ili pravnog lica“) u članu 85 ZZP već postoji jasno ograničenje.
Odredba iz člana 85 stav 6 ZZP kojom se trgovcima uslugama od opšteg ekonomskog interesa zabranjuje da ovlašćuju druga pravna ili fizička lica da se obraćaju potrošaču bez prethodno dobijene izričite saglasnosti potrošača ima vrlo nespretnu rečeničnu konstrukciju. A takvu rečeničnu konstrukciju pružaoci usluga koriste da zaobiđu rečenu zabranu, a takva njihova „kreativna tumačenja“ podržavaju i pojedini tržišni inspektori. Odredba glasi: „Zabranjeno je da trgovac ovlasti drugo pravno ili fizičko lice da se obraća potrošaču, bez prethodno dobijene izričite saglasnosti potrošača, lično, putem telefona, faksa, pošte, elektronske pošte ili drugog sredstva komunikacije na daljinu, radi ostvarivanja potraživanja iz ugovora“. Problem je u tome što se umetnut, zarezima omeđen deo rečenice „bez izričito dobijene izričite saglasnosti potrošača“ nalazi na neprirodnom mestu u glavnoj rečenici, što operatorima daje krila da odredbu tumače u smislu da se izričita saglasnost potrošača može dobiti „lično, putem telefona, faksa pošte, elektronske pošte ili drugog sredstva komunikacije na daljinu“. Operatori time brane svoj stav da se izričita saglasnost potrošača podrazumeva ako je potrošač stavljanjem potpisa na ugovor prihvatio opšte uslove poslovanja u kojima jedna klauzula omogućava ustupanje potrošačevih ličnih podataka drugim pravnim i fizičkim licima. Tržišna inspektorka koja je odbila potpuno opravdanu inicijativu Efektive protiv jednog od operatora tvrdila je da se izričita saglasnost potrošača „po slovu zakona“ može dati i putem telefona (?!), a potrošač ju je, eto, dao u pisanom obliku prihvatanjem opštih uslova. Norma iz člana 85 stav 6 ZZP, sa malim preslaganjem reči, ostaje potpuno ista a onemogućava ovakva tumačenja. Presložena odredba bi glasila (umetnuti deo rečenice dajemo kurzivom): „Zabranjeno je trgovcu da bez prethodno dobijene izričite saglasnosti potrošača ovlasti drugo pravno ili fizičko lice da se obrača potrošaču, lično, putem telefona, faksa, pošte, elektronske pošte ili drugog sredstva komunikacije na daljinu, radi ostvarivanja potraživanja iz ugovora.“
Odredbu iz člana 85 stav 6 ZZP trebalo bi proširiti i na ustupanje potraživanja, u smislu da se postojeća zabrana ovlašćivanja drugih pravnih ili fizičkih lica da se obraćaju potrošaču ne odnosi samo na „ostvarivanje potraživanja iz ugovora“ (situacija u kojoj trgovac unajmi agenciju za naplatu potraživanje da u trgovčevo ime podseća potrošača na dospela potraživanja) već i na „ustupanje potraživanja“, tj na prodaju duga, tim pre što sa ustupanjem potraživanja neminovno dolazi do ustupanja ličnih podataka potrošača. Ovu odredbu takođe dopuniti rečenicom da se ustupanje ličnih podataka potrošača mora obavljati „u skladu sa propisima o zaštiti podataka o ličnosti.“
U član 85 ZZP valja ubaciti odredbu da se opomenama pred utuženje i pred obustavu usluge obaveze moraju specifikovati po mesecima, uz obavezno isticanje datuma dospeća za svaki mesec.
U član 85 ZZP valja ubaciti odredbu prema kojoj potrošač, koji se na svoj zahtev isključi sa diistributivne mreže, nije dužan da plaća fiksne elemente cene ako je isključenje duže od npr 6 meseci. Slično rešenje postoji u Zakonu o energetici – videti član 201 koji se odnosi na električnu energiju.
U članu 86 ZZP valja naglasiti da trgovac uslugama od opšteg ekonomskog interesa zaključuje sa potrošačem pisani ugovor. Iako u važećoj odredbi jasno piše da se potrošaču „pre zaključivanja ugovora moraju staviti na raspolaganje svi relavantni dokumenti, uključujući tekst ugovora, u pisanom obliku ili na trajnom nosaču zapisa)“, čime se zaključivanje pisanog ugovora implicira,
U članu 88, ili u nekom novom, posebnom članu, mora se regulisati situacija u kojoj potrošač raskida ugovor zbog bitno promenjenih okolnosti pod kojima je zaključen. U njoj načelno nijedna ugovorna strana nije kriva za raskid ugovora (npr potrošač se seli a na novoj lokaciji se ispostavi da operator nema tehničkih uslova za pružanje usluge) ali koja ipak otvara vrata trgovcu da traži naknadu štete. Ovu situaciju trenutno reguliše samo Zakon o obligacionim odnosima, i to na način koji je nepodesan za potrošača: da li će naknade štete biti ili neće i koliki je iznos te naknade („pravičan iznos“) određuje sud, a teško da će se naći potrošač koji će zato što se preselio na drugu lokaciju, pa na njoj nema tehničkih uslova da dobije uslugu od dotadašnjeg pružaoca usluge, zatražiti raskid ugovora preko suda da bi eventualno izbegao naknadu štete koju će mu pružalac usluge svakako tražiti. Naknada štete svakako ne bi smela da bude obračunata po modelima naknade štete iz Zakona o elektronskim komunikacijama, a naročito ne po višestruko problematičnom modelu po kojem se naknada štete izračunava po modelu pune izgubljene dobiti – kao da je potrošač sve vreme koristio uslugu, što ne samo što je nepravično, već je direktno suprotno načelu potrošačkog prava da potrošač plaća samo ono što potroši.
Član 89 ZZP o pravu na promenu pružaoca usluge od opšteg ekonomskog interesa (implicitno: tamo gde mogućnost promene postoji, zbog konkurencije) trgovci masovno ne primenjuju, verovatno i zato što nije jasno na koga se odnosi i pod kakvim uslovima. Ova odredba mora znatno da se proširi i precizira, i ne sme da postoji u zakonu tek reda radi već i da se primenjuje. Praksa pokazuje sve suprotno: retki potrošači koji su pokušali da promene operatora na osnovu člana 89 ZZP suočili su se odlučnim otporom operatora koji ovu odredbu naprosto ignorišu.
U važećem članu 90 ZZP valja decidno napisati da se kroz račun za usluge od opšteg ekonomskog interesa naplaćuje samo potrošnja koja je izmerena. Samo će neko ko se duboko zadubi u formulacije iz stava 1 i stava 2 može steći utisak da se račun za pružene usluge od opšteg ekonomskog interesa izdaje na osnovu potrošnje koja je izmerena. To i jeste intencija, jasna iz evropskog prava ali i iz prakse sudova nama susedne Hrvatske, bivše članice SFRJ. Zakon koriste pravnici, ali i ljudi koji nisu pravnici, te smatramo da bi bilo mudro formulisati njegove odredbe tako da budu jasne, lako razumljive i precizne – kao što je to radio Valtazar Bogišić.
U član 90 ZZP valja ubaciti odredbu kojom se svim trgovcima uslugama od opšteg ekonomskog interesa jasno stavlja do znanja da svaki mesečni račun za pružene i izmerene usluge od opšteg ekonomskog interesa u obračunskom periodu od mesec predstavlja zasebnu obligaciju i zasebno dospeva na naplatu, i da kamata teče odvojeno za svako mesečno zaduženje.
U član 90 ZZP valja ubaciti odredbu prema kojoj se uplatnice i priznanice pridružene računu smeju odnositi samo na mesec za koji je račun izdat, to jest smeju se odnositi samo na zaduženja formirana na osnovu potrošnje koja je ostvarena i izmerena u mesecu za koji je račun izdat (dakle, potrošnja iz obračunskog perioda koji ne može biti duži od mesec dana). Takođe valja u zakon pretočiti dobri poslovni običaj velike većine trgovaca uslugama od opšteg ekonomskog interesa – da svaki račun treba da sadrži uplatnicu i priznanicu, i da iznos za plaćanje na uplatnici i priznanici treba da bude odštampan.
U članu 90 ZZP izričito valja zabraniti sabiranje potrošnje iz prethodnih meseci (tj prethodnih obračunskih perioda) i njihovo sabijanje u jedan mesečni račun, kako bi se objedinjeno naplatila potrošnja iz prethodnih meseci. Razlog: nakon višemesečnih neočitavanja brojila izdaju se tobož mesečni računi za struju i vodu sa sabranim zaduženjima po osnovu procenjene potrošnje iz prethodnih meseci (tj prethodnih obračunskih perioda). Ovako sabrana zaduženja guraju potrošače struje u crvenu zonu blok tarife, čime trgovac ostvaruje ekstraprofit i neosnovano se bogati na račun potrošača.
U članu 90 stav 7 ZZP, zabranu naplate očitavanja mernih uređaja radi izdavanja računa valja proširiti i na pravna lica koja nisu trgovac uslugom od opšteg ekonomskog interesa ali se bave očitavanjem pojedinačnih mernih uređaja potrošača koji su u tesnoj vezi sa uslugom od opšteg ekonomskog interesa koju pruža drugi trgovac. Zbog zloupotreba koja se viđaju u praksi, ova zabrana mora decidno da se odnosi (1) i na pravna lica koja u ime i za račun trgovca očitavaju lične merne uređaje, ali i (2) na pravna lica koja to čine bez direktne ugovorne veze sa pružaocem usluge od opšteg ekonomskog interesa, a na osnovu ugovora sklopljenog sa stambenom zajednicom ili pojedinačnim potrošačem koji se odnosi na pojedinačne potrošače-članove stambene zajednice.
U član 90 ZZP potrebno je uneti izričitu zabranu da se u račun unose proizvoljno određeni podaci o izmerenoj potrošnji. Razlog: ovo je vrlo raširena praksa na računima za struju i vodu.

POTROŠAČKI PRIGOVORI I VANSUDSKO REŠAVANJE SPOROVA

U članu 148 valja pridodati stav 7 koji bi glasio: „Potrošač ima svojstvo potrošača i uživa svoja prava u smislu ovog zakona nezavisno toga da li je u sporu tužilac ili tuženi“. Ova odredba je nažalost neophodna zbog izuzetno raširene prakse sudova da ne primenjuju Zakon o zaštiti potrošača onda kad trgovac (pre svega trgovac uslugama od opšteg ekonomskog interesa) podnosi predlog za izvršenje protiv potrošača, pa potrošač putem prigovora uloženog na rešenje o izvršenju javnog izvršitelja ulazi u parnični postupak kao tuženi. Kroz učešće na panelima Sudska zaštita potrošača u projektu Otvorena vrata pravosuđa došli smo da saznanja da sudije ovo rade zbog postojanja potrošačkog spora kao posebnog parničnog postupka u kojem potrošač isključivo može biti tužilačka strana. Takvo rezonovanje je, naravno, pogrešno jer potrošač nije procesni već materijalnopravni pojam, i on je štaviše posebna kategorija tržišnog subjekta zaštićena Ustavom – nezavisno od toga da li se u parničnom postupku javlja kao tužilac ili tuženi. Međutim, činjenica je da se ni 13 godina posle donošenja prvog evropskog Zakona o zaštiti potrošača (2010) u našoj sudskoj praksi nije iskristalisao stav da potrošač uživa sudsku zaštitu nezavisno od toga da li je u sporu tužilačka ili tužena strana, to jest da se nad potrošačem ne sme vršiti diskriminacija prema njegovom procesnom položaju pred sudom. Ova diskriminacija je već ustanovljena relevantnim istraživanjima sudske prakse (koje je, kroz projekat Evropa za tebe, upravo Efektiva sprovela i rezultate javno predstavila u oktobru 2020. godine kroz knjigu Nevidljivi zakon); ona je protivustavna a i vrlo štetna po Republiku Srbiju u smislu njenih šansi da zatvori poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom koja se tiču zaštite potrošača i vladavine prava. Zbog toga se u Zakonu o zaštiti potrošača jasno mora napisati da ova diskriminacija ne sme da postoji. Takođe je vrlo preporučljivo da se ova činjenica ističe kroz javnu kampanju samog zakonodavca.

ZAŠTITA KOLEKTIVNOG INTERESA POTROŠAČA

Svakako se zalažemo za ono što sada i Evropska unija jasno traži od svih svojih članica, pa i zemalja kandidatkinja za članstvo: uvođenje kolektivne sudske zaštite građana, uključujući kolektivnu sudsku zaštitu potrošača. Svesni smo da je za ispunjenje ove obaveze prethodno potrebno izmeniti Zakon o parničnom postupku. Pre no što se to desi (kada će se to desiti teško je reči) predlažemo da se u ingerenciju Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine vrati nepoštena poslovna praksa, to jest da se u postupcima za zaštitu kolektivnog interesa potrošača može napadati i nepoštena poslovna praksa, kao što je to bio slučaj od 2014. do 2021. godine. Razlog: tržišna inspekcija izbegava da se bavi nepoštenom poslovnom praksom, a kad se njom uopšte i bavi postupa samo u pojedinačnim slučajevima i apsolutno je nezainteresovana za to da trgovce kažnjava zbog kolektivnog gaženja potrošačkog prava. Prebacivanje tržišnoj inspekciji da se bavi kolektivnom zaštitom građana od nepoštene poslovne prakse je izrazito pogrešna odluka zakonodavca, kojom je on suštinski umanjio dostignut nivo zaštite prava građana, jer su potrošači do 20. decembra 2021. godine imali kakvu takvu kolektivnu zaštitu od nepoštene poslovne prakse a sada je nemaju uopšte.

NADZOR

Kao nove oblike prekršaje valja predvideti: (1) neredovno očitavanje brojila, (2) neredovno slanje računa za usluge od opšteg ekonomskog interesa, (3) iskazivanje krivotvorenih podataka o potrošnji u računu za pružene usluge od opšteg ekonomskog interesa, (4) odbijanje trgovca uslugama od opšteg ekonomskog interesa da dopusti promenu pružaoca usluga (tamo gde je promena pružaoca moguća), (5) ustupanje podataka o ličnosti bez izričite pisane dozvole potrošača i mimo uslova u propisima o zaštiti podataka o ličnosti, (6) uslovljavanje potrošačevog prava da izjavi reklamaciju, uključujući zapremanje i obradu reklamacije, time da potrošač prvo dokaže svoje svojstvo kupca ili, u slučaju usluga od opšteg ekonomskog interesa, svojstvo krajnjeg kupca.
Pored prekršaja, valja uvesti kategoriju privrednog prestupa i najteže prekršaje podvesti pod privredne prestupe – naročito kad prekršaje čine pružaoci usluga od opšteg ekonomskog interesa sa dominantnim uticajem na tržištu u smislu odredaba Zakona o zaštiti konkurencije.
Uvesti obavezu inspektora da kada utvrdi prekršaj koji ima obeležje krivičnog dela (poput krivotvorenja podataka o potrošnji potrošača sa ciljem da mu se naplati veći iznos po računu od onog koji bi platio da su podaci o potrošnji prikazani tačno), o krivičnom delu odmah obavesti tužilaštvo, podnošenjem krivične prijave.
Uvesti efikasnu odgovornost za inspektore koji obmanjuju potrošače u pogledu svojih nadležnosti (npr odricanje ili prećutkivanje svoje nadležnosti za nepoštenu poslovnu praksu), a naročito valja zabraniti tržišnim inspektorima da svoju odgovornost za nadzor nad primenom Zakona o zaštiti potrošača u sferi pružanja komunalnih usluga od opšteg ekonomskog interesa prebacuju na lokalne inspekcije, tj inspekcije na nivou lokalnih samouprava, koje ne samo da nisu nadležne za ovaj posao, već isključivo cene šta piše u opštim aktima skupština jedinica lokalne samouprave, a ti akti su po pravilu u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti potrošača.

RAZNO:

Iz zakona valja izbaciti sva poistovećivanja raskida ugovora i otkaza ugovora. To su različiti načini prekida ugovornog odnosa i nisu sinonimi. U obligacionom pravu, ugovor na određeno vreme se raskida ili ističe, a ugovor na neodređeno vreme se otkazuje. Ne postoji otkazni rok na raskid ugovora niti postoji otkazni rok kod isteka ugovora. Kad ugovor istekne, on je – istekao. Otkazni rok postoji samo kod otkaza, što jasno pokazuje Zakon o obligacionimm odnosima.

Jovan Ristić

Diplomirani pravnik u Udruženju Efektiva