Još jedan pogled na zaduženja u francima

Narodna Banka Srbije je institucija na koju je država prenela monetarnu i deviznu politiku, upravljanje deviznim rezervama, kontrolu bankarskog sistema, ali i kontrolu rada svih banaka, kroz koju je NBS morala da obavlja poslove zaštite prava i interesa korisnika bankarskih usluga u skladu sa zakonom.

Da je NBS vršila kontrolu poslovanja banaka, mogla je da utvrdi da banke ugovorima o kreditima dovode u neravnopravan položaj korisnike kredita jer banke unapred pripreme i predlažu tipske ugovore koje korisnici kredita potpisuju po sistemu „uzmi ili ostavi“, bez ikakvog prava da utiču na odredbe ugovora.

Zbog toga su ugovori veoma često nejasni, nepotpuni, naročito odredbe o kamatama, provizijama i valorimetrima, koje nisu, niti su mogle biti jasne prosečnom građaninu, bankarski needukovanom korisniku kredita.

Svi ugovori o kreditima u potpunosti štite banke, odnosno njihovo pravo da očuvaju supstancu datog dinarskog iznosa kredita u slučaju pada vrednosti dinara kroz vezivanje dinarskog kredita za vrednost strane valute. Očuvanje date vrednosti dinara banke vrše na taj način što se visina rata obračunava prema vrednosti određene valute. Obračunska valuta koja je ušla u ugovor nije zasnovana na dokazima da je banka upravo ta svoja sredstva u toj valuti konvertovala u dinare koje je dala korisniku kredita, nego je u ugovor ušla valuta koju je predložila banka u tipskom ugovoru, a sa kojom se saglasio korisnik kredita. Tačno je da je saglasnost na valutu davao korisnik, ali korisnika ni banke niti NBS nisu upozorile da postoji mogućnost špekulativnog kursa franaka, jer njegova vrednost zavisi samo od jedne zemlje – Švajcarske, dok je vrednost evra manje podložna špekulativnom određivanju kursa, jer je to valuta više zemalja iz evro zone (zašto su banke uopšte uzimale tu valutu, kao valirimetar i istu čak nudile korisnicima kredita, kao povoljnu).

Banke su ustvari zloupotrebljavale svoj nadmoćan položaj, jer u ugovorima nema klauzula kojima se korisniku kredita garantuje da će vratiti samo realnu vrednost dinara, odnosno onoliko dinara koliko je primljeno. Korisnici kredita su morali biti upozoreni od NBS i banaka da izbor valute znači da u toku dugog vremenskog perioda u izvršenju ugovora (stambeni krediti) može doći do poremećaja osnovnog načela svakog ugovora, a to je ekvivalentnost – jednaka vrednost davanja, zbog promene kursa valuta, koje su podložne ne samo uslovima na tržištu novca nego i špekulativnim ponašanjima, tako da vrednost rate može biti mnogo veća nego što je uzeti kredit. Kako banke nisu u tipske ugovore unele zaštitne odredbe koje će održati jednaku vrednost davanja, recimo određivanjem korpe valuta, to se ugovor o kreditu pretvorio u ugovor o sreći, jer korisnik nikada ne zna koji iznos će vratiti, a bankama se ostavlja mogućnost da ostvare ekstra profit u vidu kursnih razlika.

Pošto se radi o tipskom ugovoru koji je unapred pripremila banka, nejasne odredbe tumače se u korist druge strane, odnosno u korist korisnika kredita. Prema tome, ako banka u unapred pripremljenom tekstu ugovora nije zaštitila pravo korisnika kredita da vrati samo onaj iznos koji je uzet, to je poremećeno načelo jednake vrednost davanja i za to mora da odgovara banka, kao i NBS, koja nije upozorila banke da ne mogu neosnovano ostvarivati dobit iz kursnih razlika.

* Autorka, Jelisaveta Vasilić, je bivša sutkinja Višeg privrednog suda sa višegodišnjom praksom suđenja u bankarskim sporovima

Izvor: Danas, 12.2.2015.

Napomena: Gospođa Jelisaveta Vasilić je značajno pomogla radu UBK Efektiva i dala veliki doprinos u dobijanju pozitivnih presuda protiv banaka u delu povećavanja kamate, naplate kredita po višem kursu itd…