UBK Efektiva je je od g-dje Jelisavete Vasilić, advokata i člana Saveta za borbu protiv korupcije, dobilo odgovore na sledeća pitanja
1. Da li banke mogu da naplaćuju ekvivalent u valuti švajcarski franak?
Banke mogu da naplaćuju ekvivalent u bilo kojoj stranoj valuti kada se radi o kreditima, jer ne postoji zabrana takvog ugovaranja. Do promena u Zakonu o deviznom poslovanjubio je jedan član (videti članove 12, 16 ili 72 ranijeg Zakona o deviznom poslovanju) koji je izričito predvidjao da su takve odredbe ništavne. Medjutim, u sadašnjem Zakonu o deviznom poslovanju takvih odredbi nema, a smatram da i ne treba da ih bude.
Prema tome, ugovori o stambenim kreditima koji predvidjaju bilo koju valutu kao valorimetar za odredjivanje dinarskog iznosa rate, nisu zbog toga ništavni, odnosno ta odredba nije ništavna i tu se ne može naći razlog za izmenu ugovora.
2. Da li su ugovori suprotni našim zakonima i pravilima?
Ugovori su suprotni članovima 15, 141 i 1065 Zakona o obligacionim odnosima, jer isti svojim klauzulama ne obezbedjuju jednakost davanja u toku celog trajanja izvršenja ugovora (član 15). Ne obezbedjuju vraćanje samo onog što je banka dala (član 1065) već naprotiv, omogućavaju da se banka zelenaški, špekulativno i neosnovano bogati na račun korisnika kredita (član 141).
Zbog toga je ništavna ona odredba ugovora koja dovodi do nejednakosti davanja i neosnovanog bogaćenja banaka, odnosno do takvih posledica koje su suprotne gornjim članovima i načelima koja proizlaze iz njih, a to je odredba o švajcarcima kao valorimetru.
3. Da li je NBS propustila vršenje nadzora nad radom banaka i kakva je njena odgovornost?
NBS jeste propustila nadzor banaka (član 63 i 64 Zakona o bankama), jer njena uloga je da vrši nadzor da li sve banke rade zakonito, tim ore što se radi o tipskim ugovorima koji prouzrokuju pooštrenu odgovornost onoga ko piše takve ugovore (banka), jer ih druga strana samo potpisuje i nema mnogo uticaja na ugovorne klauzule (član 100 ZOO).
NBS je nadzorom nad ugovorima mogla veoma lako da utvrdi da, obzirom na dug period izvršenja ugovora, postoji mogućnost da će u jednom momentu takvi ugovori (obzirom na klauzulu indeksacije) postati neekvivalentni i da će se na osnovu takvih ugovora banke neosnovano bogatiti. Dokaz za to je da je NBS ukinula indeksaciju u CHF valuti, čime je sama NBS pokazala da je i ranije znala, kao stručna organizacija, da će se na račun takvog ugovaranja banke bogatiti bez osnova, odnosno da u takvim ugovorima nema pravne sigurnosti za korisnika kredita.
NBS ne samo da nije izvršila kontrole tipskih ugovora, nego nije ni izrekla bankama zabranu ugovaranja takvih klauzula, koje stvaraju potpunu nesigurnost kod korisnika kredita u smislu člana 4, st 1, tačka 3 i 4 Zakona o NBS kao i Zakona o bankama.
NBS za svoj rad odgovara samo Narodnoj skupštini u smislu člana 2 stav 2 Zakona o NBS. Medjutim, sam postupak pritužbe na rad NBS nije regulisan, odnosno samo je regulisano pitanje podnošenja izveštaja, ali smatram da to ne smeta da se Narodnoj skupštini podnese pritužba na rad NBS, jer smatram da u odnosima gradjana prema banci, gradjani kao nestručna lica za bankarstvo, imaju pravo da ih neko zaštiti od nerada ili zlonamernog rada NBS.
4. Da li NBS sada može da izvrši kontrolu, kako bi se banke onemogućile da se neosnovano bogate?
Naravno da može, jer nadzorna funkcija NBS nad radom banaka je stalna. Ona nije vezana za rok i NBS može izreći mere da se ugovori izmene tako da obaveze korisnika kredita budu ekvivalentne onom iznosu koji je korisnik kredita dobio od banke, odnosno da se obaveza korisnika smanji na pravičan način. Smatram da je jedini pravičan način, koji bi bio trajan za sve vreme dok se ugovor izvršava, da se umesto klauzule o CHF unese klauzula po kojoj bi se iznos rate obračunavao prema kursu one valute (EUR ili CHF) koja je najpovoljnija za korisnika kredita u momentu plaćanja dospele rate. Na ovaj način banka neće ništa izgubiti, tj dobijaće iznos koji je i dala, korisnik redita će biti doveden u ekvivalentno stanje i vraćaće iznos koji je i dobio a banke će biti onemogućene da se neosnovano bogate zbog raznih svetskih kriza i špekulacija na domaćem tržištu novca.
Ovaj slučaj može biti veoma dobar test na naše reformisano pravosudje, jer ako su sudovi “devedesetih” mogli da se usprotive Miloševićevim bankama i zelenašenjima koja su išla u njegovu korist i za njegov opstanak, onda bi danas, u demokratsko vreme, zaštita gradjana morala biti lakša