Analizirajući brojne predstavke koje smo primili od potrošača, zaključili smo da postoje nedoumice u pogledu prava telekomunikacionih operatora da potrošačima koji otkazuju ugovor, rakidaju ugovor ili neće da im ugovor bude produžen, naplate naknadu na ime pružene usluge za vreme trajanja otkaznog roka.
Takođe smo uočili zloupotrebe na strani operatora kad zaračunavaju ovu naknadu, ali smo shvatili da potrošači (ali i neki trgovci!) nemaju svest o tome da otkaz ugovora, raskid ugovora i istek ugovora nisu sinonimi. Otkaz i raskid su načini jednostranog prekida ugovornog odnosa, i imaju različite pravne osobine i različitu zakonsku regulativu. Istek ugovora nema nikakve veze sa prekidom ugovora, što mu i samo ime govori.
Na osnovu analize predstavki i zakonskih propisa, a nezavisno od onog što kažu ugovori i opšti uslovi telekomunikacionih operatora – jer oni obavezuju potrošača samo kad su u skladu sa zakonima – možemo reći da:
(1) potrošač tokom otkaznog roka ugovora na neodređeno vreme ima dužnost da plati naknadu za pružanu uslugu, ali samo za period unutar otkaznog roka tokom kojeg mu je usluga zaista pružana;
(2) potrošač koji jednostrano raskida ugovor na određeno vreme nije dužan da plati nikakvu naknadu na ime pružanja usluge tokom „otkaznog roka“, jer tu nikakav otkazni rok ne postoji s obzirom da se ugovor na određeno vreme može samo raskinuti, nikako se ne može otkazati.
(3) potrošač koji hoće da mu ugovor na određeno vreme istekne, to jest izričito ne želi produžetak ugovora, nema nikakvu dužnost da trpi „otkazni rok“ i da plaća naknadu tokom njegovog trajanja, jer istek ugovora nije isto što i otkaz; kad ugovor istekne on se gasi i tu nikakav „otkazni rok“ ne postoji;
(4) potrošač koji jednostrano raskida „ugovor na neodređeno vreme sa minimalnim trajanjem ugovorne obaveze“ tokom perioda „minimalnog trajanja ugovorne obaveze“, nije dužan da plati nikakvu naknadu na ime pružanja usluge tokom „otkaznog roka“, jer se ovde ne radi ni o kakvom ugovoru na neodređeno vreme već o prikrivenom ugovoru na određeno vreme, a ugovori na određeno vreme se mogu samo raskinuti, nikako se ne mogu otkazati.
Ovo su četiri uobičajene situacije koje se javljaju u predstavkama potrošača, i svakom ćemo se detaljnije pozabaviti.
- Otkazni rok kod otkaza ugovora na neodređeno vreme
Situacija broj jedan je ona u kojoj telekomunikacioni operator (u daljem tekstu: trgovac) nakon potrošačeve izjave da otkazuje ugovor na neodređeno vreme ispostavlja potrošaču račun za pružanje usluge tokom otkaznog roka.
Načelno, trgovac koji je sa potrošačem zaključio ugovor na neodređeno vreme ima pravo na otkazni rok. Kako Zakon o zaštiti potrošača ne reguliše pitanje otkaza, primenjuje se Zakon o obligacionim odnosima. A Zakon o obligacionim odnosima u članu 358 kaže da „ako vreme trajanja dugovinskog odnosa nije određeno, svaka strana može ga prekinuti otkazom“ (stav 1), da se „otkaz mora biti dostavljen drugoj strani“ (stav 2), da se „otkaz može dati u svako doba, samo ne u nevreme“ (stav 3), da „otkazni dugovinski odnos prestaje kada istekne otkazni rok određen ugovorom, a ako takav rok nije određen ugovorom, odnos prestaje po isteku roka određenog zakonom ili običajem, odnosno istekom primerenog roka“ (stav 4), da „strane mogu ugovoriti da će njihov dugovinski odnos prestati samim dostavljanjem otkaza, ako za određeni slučaj zakon ne naređuje šta drugo“ (stav 5) i da „poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ono što je dospelo pre nego što je obaveza prestala protekom roka ili otkazom“ (stav 6).
Telekomunikacioni operatori, na osnovu člana 358 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima pitanje trajanja otkaznog roka rešavaju opštim uslovima ugovornog odnosa i/ili pojedinačnim pretplatničkim ugovorom, i po pravilu predviđaju da otkazni rok traje 30 dana.
Međutim, problem nastaje kad se potrošaču ispostavi račun za pružene usluge – koji je predmet posebnog regulisanja u Zakonu o zaštiti potrošača – i to račun koji se odnosi na čitav period trajanja otkaznog roka, iako je potrošač tokom trajanja otkaznog roka trgovcu vratio opremu koja mu omogućava da uslugu koristi, pa on uslugu više faktički ne može da prima. Takav račun valja osporiti pisanom reklamacijom i zatražiti da se naknada odnosi samo na period kad je usluga bila faktički (stvarno) bila pružana, a u skladu sa članovima 12 i 91 Zakona o zaštiti potrošača.
Prema članu 12 Zakona o zaštiti potrošača, trgovac je „dužan da za kupljenu uslugu izda račun sa podacima o pruženoj usluzi“, a prema članu 91 istog zakona koji se odnosi na usluge od opšteg ekonomskog interesa i samim tim na telekomunikacione usluge, trgovac je „dužan da račune za pružene usluge dostavlja bez kašnjenja i u rokovima koji omogućavaju da potrošač prati ostvarenu potrošnju i zaduženje za obračunski period od najviše mesec dana“. Iz toga proizilazi da se račun nikako ne može izdavati za nepružene usluge, što znači da bi trgovac tokom otkaznog roka mogao da naplati samo naknadu za uslugu koju je u tom periodu stvarno pružio. On ne bi mogao da se poziva na to da mu pripada naknada za ceo taj period kao da je uslugu pružao.
Dakle, kada tokom otkaznog roka potrošač vrati opremu trgovcu, on više uslugu ne može da prima niti trgovac može da mu pruža uslugu, pa prodavčevo potraživanje može da se odnosi samo na period do kojeg je uslugu stvarno pružao, tj do trenutka kad je potrošač vratio opremu i time izgubio tehničku mogućnost da prima uslugu.
Najčešći primer za ovu situaciju je kada potrošaču istekne ugovor na dve godine i on pređe na komercijalne uslove, tj plaćanje “mesec za mesec”. Prethodno opisano se odnosi upravo taj period nakon isteka obaveze od 24 meseca.
- „Otkazni rok“ kod raskida ugovora na određeno vreme
Situacija broj dva je ona u kojoj trgovac nakon potrošačeve izjave da jednostrano raskida ugovor na određeno vreme ispostavlja potrošaču račun za pružanje usluge tokom „otkaznog roka“.
Ovakvim ponašanjem trgovac implicira da kod prekida ugovora na određeno vreme važe ista pravila kao kod prekida ugovora na neodređeno vreme, što uključuje pravo na ustanovljavanje otkaznog roka i obavezu plaćanja usluge tokom trajanja otkaznog roka. Istina je da su pravila drugačija, da raskid ugovora kao način prekida ugovora na određeno vreme nije isto što i otkaz, i da raskid ugovora ne podrazumeva nikakav „otkazni rok“ – koji se, što mu i naziv govori, vezuje samo i isključivo za otkaz kao jednostranu izjavu volje kojom se prekida ugovorni odnos na neodređeno vreme.
Naime, ni u Zakonu o obligacionim odnosima ni u Zakonu o zaštiti potrošača ni u Zakonu o elektronskim komunikacijama ne postoji, u vezi sa raskidom ugovora, nikakav rok koji bi po svojim osobinama i svrsi bio analogan otkaznom roku. Raskid ugovora se ostvaruje teže nego otkaz. Onaj ko jednostrano raskida ugovor po pravilu je dužan da drugoj strani vrati sve što je od nje primio po osnovu ugovora a ako je prekršio ugovor ili traži raskid zbog bitno promenjenih okolnosti, rizikuje da ga druga strana tuži za naknadu štete, dok tako nešto ne postoji kod otkaza kao jednostrane izjave volje kojom se prekida ugovorni odnos na neodređeno vreme. Ali zato samo kod otkaza postoji otkazni rok – u interesu pravičnosti prema drugoj strani ugovornici, kako bi ona mogla da se pripremi za nastupanje nove situacije u kojoj ugovorni odnos sa očekivanim primanjima po osnovu tog odnosa više neće postojati.
Ovaj primer se odnosi na situaciju kada potrošač raskida ugovor u okviru predviđenog roka trajanja od 24 meseca!
- „Otkazni rok“ kod isteka ugovora na određeno vreme
Situacija broj tri je ona u kojoj trgovac potrošaču namernom da mu ugovor na određeno vreme istekne (protekom roka na koji je zaključen) ispostavlja račun za pružanje usluge tokom „otkaznog roka“.
I laik zna da se ugovor na određeno vreme gasi protekom roka na koji je zaključen, i da tu nema govora ni o raskidu ni o otkazu ugovora, jer se ugovor ne prekida već ističe, pa svako pominjanje otkaznog roka u kontekstu isteka ugovora valja smatrati nepoštenom poslovnom praksom čiji je jedini cilj da trgovac ostvari protivpravnu imovinsku korist.
- „Otkazni rok“ kod jednostranog raskida „ugovora na neodređeno vreme sa minimalnim trajanjem ugovorne obaveze“ – tokom minimalnog trajanja ugovorne obaveze
Situacija broj četiri je slična onoj kada se raskida ugovor na određeno vreme (situacija broj dva), s tim što potrošač raskida tzv „ugovor na neodređeno vreme sa minimalnim trajanjem ugovorne obaveze“ za vreme trajanja tog tzv „minimalnog trajanja ugovorne obaveze“, a trgovac mu ispostavlja račun za pružanje usluge tokom „otkaznog roka“.
U ovom slučaju je naoko sve u redu jer je potrošač zaključio ugovor koji za sebe još u naslovu (ili u ugovornim klauzulama) tvrdi da je zaključen na „neodređeno vreme“, pa se i pravniku tu može učiniti da je primena instituta otkaza sasvim logična i zakonita. Ali to jednostavno nije tako – barem ne tokom „minimalnog trajanja ugovorne obaveze“, jer se iza igre reči krije ugovorna obaveza na određeno vreme.
Kad na „ugovor na neodređeno vreme sa minimalnim periodom važenja ugovorne obaveze“ primenimo Zakon o obligacionim odnosima, spoznajemo da je to zapravo prividni ugovor, jer on spolja stvara utisak (simulira) da je ugovor na neodređeno vreme a prikriveno sadrži osobine ugovora na određeno vreme i ugovora na neodređeno vreme. Pošto su (1) prividni ugovori ništavi, pošto (2) prikriveni ugovori (koje prividni ugovori pokrivaju) važe ako su ispunjeni uslovi za njihovu pravno valjanost, i pošto se (3) nejasne ugovorne odredbe tumače u korist potrošača, prividni ugovori se svode na njihovu prikrivenu suštinu: oni se tumače kao ugovori na određeno vreme koji se po svom isteku automatski pretvaraju u ugovor na neodređeno vreme.
Usput, napominjemo da to automatsko pretvaranje, taj automatski prelazak iz režima na određeno vreme u režim na neodređeno vreme čini ugovor ništavim sa aspekta njegove suprotnosti javnom poretku, usled neodređenosti predmeta ugovora – o čemu ćemo pisati u jednom od narednih tekstova.
ZAKLJUČAK!
Ustanovljavanje otkaznog roka je legalno samo kod ugovora na neodređeno vreme, i tokom trajanja otkaznog roka potrošač je dužan da plati naknadu samo za usluge koje su mu u tom periodu stvarno pružene.
Otkazni rok se nikako ne može ugovarati za slučaj raskida ugovora na određeno vreme odnosno raskida tzv „ugovora na neodređeno vreme sa minimalnim trajanjem ugovorne obaveze“, i ne može se nikako ugovarati za slučaj isteka ugovora na određeno vreme.
Ustanovljavanje „otkaznog roka“ za slučaj raskida ili isteka ugovora na određeno vreme vrši se kroz nepravične odredbe u pojedinačnim pretplatničkim ugovorima i opštim uslovima ugovornog odnosa, a cilj mu je da trgovcu pribavi protivpravnu imovinsku korist na ime naknade za dodatnih (tj nametnutih) 30 dana pružanja usluge.