Može li se izmeriti površnost?

Generalni sekretar Udruženja banaka Srbije, g. Veroljub Dugalić je dana 29.11.2012. godine, gostujući u emisiji Beogradska hronika, na grub način, govoreći o Udruženju Efektiva, izneo ocenu da je „RTS obezbedio jeftinu reklamu za instituciju koja se pitanjem problema korisnika bankarskih usluga bavi površno“. Tom prilikom je propustio da objasni da li po njegovom mišljenju u Srbiji postoji institucija koja se ovim pitanjem bavi „dubinski“ odnosno na način koji bi njega zadovoljio. Pretpostavljamo, da osim Udruženja banaka kao i samih banaka, nijedna druga institucija nije na potrebnom nivou kvaliteta. I još nešto, reklama nije bila jeftina, već apsolutno besplatna, verovatno zato što je prepoznata kao stvar od opšteg dobra. Ako nešto tako funkcioniše, logično je da ima besplatnu reklamu, a ako nešto postoji radi čistog profita, onda reklamu i plaća. Ko su najbolji zakupci reklamnih prostora medija u Srbiji, znamo. Čemu skupe reklame za nešto što bi trebalo da je u korist onih koji na nju treba da reaguju?

Blago rečeno, veliku neistinu, možda iz razloga „dubinske“ upućenosti u temu, g. Dugalić je izneo tvrdnjom da su se korisnici stambenih kredita u švajcarskim francima, za taj kredit odlučivali zbog „kamate od 2,5%“, koja je bila znatno manja od kamate na kredite u evrima, koja je tada bila, po njegovim rečima, 6%. Jedna informacija za g. Dugalića: NIKADA stambeni krediti u francima u Srbiji nisu bili 2,5%, osim u periodu nakon početka primene Zakona o zaštiti korisnika koji je banke PRIMORAO da vrate marže na početni nivo, pa su se niskim kamatama obradovali korisnici sa maržama od 1-2,5%, ali tada je
već uveliko ukinuto plasiranje tih kredita. Podsećanja radi, banke su u početku, u cilju privlačenja novih klijenata, nudile maržu od npr. 1%, koju su ubrzo povećavale i do 3,5 puta. Ako je hteo „dubinski“ da objasni stvari, mogao je nešto i o tome reći.

Ovo nije prvi put da g. Dugalić pokušava da unese „zlu krv“ među građane Srbije. Upravo ovakve njegove tvrdnje to i dokazuju. Govoreći o ljudima, koji su hteli sebi da obezbede krov nad glavom (luksuz?), kao o halapljivcima koji su se gurali u redovima po bankama, koje su im „nerado“ odobravale kredite, on hoće da podstakne animozitet kod onih drugih, koji nisu imali potrebne uslove za podizanje kredita (njihova sreća), ili kod onih koji te kredite imaju u drugoj valuti. To isto čini i kada govori da će se loši krediti pretvoriti u javni dug koji će svi građani Srbije otplaćivati. I tu igra na kartu podele na one koji su krivi i one koji treba da ih mrze jer ne žele da vraćaju njihove dugove. Mada, možda su to ipak puste želje njegovih nalogodavaca i njega lično, da svi plaćamo
greške za koje su prvenstveno banke odgovorne.

U jednom delu emisije, tema su bili i stambeni krediti koje su banke u Srbiji plasirale našim građanima. Voditeljka Beogradske hronike je u pitanju svom gostu iste označila kao skupe, sa visinom kamatne stope koja za posledicu ima činjenicu da ih klijenti ne mogu vraćati. G. Dugalić je međutim objasnio da banke nisu prisiljavale korisnike da uzimaju kredite, i tu je u pravu. Prisile, sprovedene puškom, nije bilo. Ali nije bilo ni velikog izbora. Uslovi koje banke nude se kreću u uzanom opsegu, sa kamatama koje su najveće u Evropi, tako da je jedina alternativa stambenom kreditu  – status podstanara. Ko je probao ovu opciju,
zna da ona nije za preporuku.

Međutim, zamislimo hipotetički da nijedan građanin nije podneo zahtev za kredit niti za kreditnu/rivolving karticu. Od čega bi banke živele? Pa njihova je sudbina vezana za postojanje plasmana – za prodaju novca prikupljenog od deponenata. Da li je g. Dugalić, kao predstavnik jedne strane, možda uplašen samim činom udruživanja korisnika? Da li je cilj g. Dugalića da druga ugovorna strana ostane neorganizovana, neudružena i lak plen organizovane mreže ponuđača ugovora sa ustima punim starih srpskih, svima razumljivih reči, kao što su euribor, libor, LTV racio, EKS, NKS i sl.

Nije u interesu ni g. Dugalića da postoji tolika asimetrija u odnosu banka – korisnik. Jer takva asimetrija može na duže staze da rezultuje samo jednim, da većina korisnika stambenih kredita prestanu da plaćaju rate (jer nemaju od čega) i da banke iznesu te stanove na tržište (aktiviraju hipoteke). Tada, usled ogromnog povećanja na strani ponude, ti stanovi neće vredeti ni polovinu svoje sadašnje vrednosti što će u problem odvesti ne samo korisnike već i banke.

Za korak nazad, tada će biti prekasno. Ko to ne može da razume, posmatra stvari površno. A da li Udruženje Efektiva radi površno, to će se najbolje videti na sudskim presudama u sporovima protiv banaka. Mi to tako razumemo. A g. Dugalić?