U našim medijima ovih dana se pojavila štura informacija da je Skupština Srbije usvojila izmene Zakona o elektronskim komunikacijama. Po pravilu je pominjana u istom paketu sa informacijom o još nekoliko zakona koji su usvojeni na istoj skupštinskoj sednici.
Preko izmena Zakona o elektronskim komunikacijama se „preletelo“ kao preko nečeg rutinskog, što zaslužuje jedan ili dva pasusa, eventualno jedan vladin PR tekst maskiran u novinski izveštaj, iako ovo nisu nikakve izmene i dopune već novi Zakon, koji je, kako tvrde mediji „usklađen sa direktivom Evropskog kodeksa elektronskih komunikacija“ (što je zapravo, kada se termini prevedu ispravno, Evropski zakonik o elektronskim komunikacijama).
Običnom čoveku ovo ništa ne znači, sem što mu sugeriše da su to opet oni čuveni „evropski standardi“ koje svaka vlast od 2000. godine na ovamo pominje kad god neku promenu, dobru ili lošu, hoće da opravda kao nužnu i progresivnu. I naravno da te promene ne diktira pod obavezno Evropska unija već neki lokalni (i obično grabljivi) interes koji bi sebe da prodaje pod evropskom etiketom.
Tako je i ovog puta. Iako u novom Zakonu o elektronskom komunikacijama primećujemo neka dobra rešenja, on u delu koji se odnosi na krajnje korisnike i potrošače sadrži i odredbe koje su suprotne Zakonu o zaštiti potrošača i Zakonu o obligacionim odnosima, ali i Evropskom zakoniku o elektronskim komunikacijama. Odredbama o automatskom produžavanju pretplatničkih ugovora i modelima za obračun naknade štete za slučaj prevremenog raskida pretplatničkog ugovora („troškovi za raskid ugovora“) ide se na ozakonjivanje dosadašnjih nepoštenih praksi srpskih operatora i nepravičnih odredbi u pretplatničkim ugovorima i opštim uslovima poslovanja. Pored toga, u zakon je ubačena i provera solventnosti potrošača u Kreditnom birou, kao i korišćenje podataka o dugovima za telekomunikacione usluge u svrhe bankarske procene da li potrošaču treba omogućiti da podigne kredit. Sve to, naravno, nije popularno da se stavi u saopštenje i pošalje medijima, kao što pretprošle godine nije bilo popularno da se saopšti da su srpski potrošači usled izmena Zakona o zaštiti potrošača ostali bez kolektivne zaštite od nepoštene poslovne prakse. Očito je bolje da se ćuti, da se stvar tiho provuče kroz građanima beskorisni, automatizovani parlament i da se javnost stavi pred svršen čin. Podsećamo da je u prošlosti svaka pretenzija banaka da dobiju pravo na proveru solvenosti tražilaca kredita zavirivanjem u stanje njihovih dugova prema mobilnim operatorima izazivala uzbunu u medijima.
PET GODINA ČEKANJA NA IZMENE ZAKONA
Na izmene Zakona o elektronskim komunikacijama čeka se od 2018. godine, nakon što je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija donelo četiri odvojena rešenja o povredi kolektivnog interesa potrošača protiv MTS-a, SBB-a, VIP-a (sada A1) i Telenora (sada Yettel), jer su svi oni koristili nepravičan i nezakonit oblik naknade štete za slučaj da dođe do raskida pretplatničkog ugovora na određeno vreme koji je zaključen sa potrošačem. Svi su oni na ime naknade štete (koju su neki od njih zvali „ugovorna kazna“, iako je ugovorna kazna za novčana potraživanja izričito zakonom zabranjena!) prihodovali isti iznos kao da potrošaču i dalje pružaju uslugu, iako je ugovor raskinut! Bilo je jasno da se pitanje naknade štete zakonom mora regulisati – tim pre što Zakon o elektronskim komunikacijama uopšte nije definisao šta čini „naknadu za raskid ugovora“ – kako moćni kvartet telekomunikacionih operatora ne bi mogao potrošačima da radi šta hoće. Da će se Zakon menjati pomenuto je na jednom stručnom skupu 2018. godine, a onda je o tome prestalo da se priča.
I evo tih izmena tek sada, ali bez ikakve najave! Mi iz Efektive saznali smo za njih tek kad su usvojene. Pretražili smo internet i utvrdili da je u februaru ove godine objavljena vest da je Vlada Srbije usvojila Predlog zakona i uputila ga u skupštinsku proceduru. Međutim, čak i da smo informaciju imali tada, malo šta bismo mogli da učinimo osim da dižemo dreku u medijima kako bismo sprečili nešto što se u današnje vreme sprečiti ne može – da poslanici stranačke većine na partijsku komandu usvoje predlog onakav kakav izađe iz Vlade Srbije. Iskustvo sa drugim zakonima u čijim izmenama smo uspeli da učestvujemo naučilo nas je da se na zakonodavca može uticati samo dok nacrt zakona ne postane predlog. Kad postane predlog, stvar je gotova i pretakanje predloga u zakon postaje puka automatizovana formalnost.
MEDIJSKI IZVEŠTAJI I „JAVNA RASPRAVA”
U izveštajima kako provladinih tako i opozicionih medija prenete su proklamacije zakonodavca da se novim Zakonom o elektronskim komunikacijama „omogućava dodatna zaštita krajnjih korisnika“, dakle i potrošača. Zakonski tekst, međutim, ne odaje utisak da su potrošačke organizacije ili bilo koje druge organizacije za zaštitu prava građana učestvovale u njegovoj izradi.
Pokušali smo da u medijima nađemo tragove bilo kakvih poziva na javne rasprave, ili izveštaje sa javnih rasprava, i rezultat je bio nula. Tek smo na sajtu Ministarstva za trgovinu i telekomunikacije (sadašnje Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine) pronašli obaveštenje od 23.7.2021. godine kojim se javna rasprava najavljuje. I toliko je bila „javna“ da ste za nju mogli saznati i na njoj učestvovati samo ako ste se u tom trenutku, usred sezone godišnjih odmora, zatekli na sajtu Ministarstva, ili vam je neko došapnuo za raspravu, koja se svodila se na to da „zainteresovana lica mogu svoje predloge u vezi sa nacrtom zakona da šalju mejlom.“ Istina, poziv okačen na sajtu Ministarstva predvideo je i jednu video-konferenciju (pretpostavljamo, ali i ne tvrdimo, da konferencija nije bilo uživo zbog tadašnje situacije sa COVID-om), ali je ta konferencija bila zakazana za 11.8.2021. godine, što je odlično vreme za slabu posećenost. Ukratko, ne može se reći da je prave rasprave a kamoli one javne uopšte bilo. Nismo ljubitelji teorija zavere, ali stiče se utisak da javnost u izradi ovog zakona nije bila poželjna, jer bi mogla da postavi neka neugodna pitanja u vezi sa predloženim zakonskim rešenj
KO JE PISAO ZAKON, GDE SU TU POTROŠAČKE ORGANIZACIJE I MINISTARSTVO TRGOVINE?
Ono malo medijski dostupnih informacija o procesu formiranja nacrta Zakona o elektronskim komunikacijama govori nam da je „rad na ovim zakonskim rešenjima uključio predstavnike više od 20 državnih organa, Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge (RATEL), Regulatorne agencije za elektronske medije (REM), Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj NALED, Saveta stranih investitora, Nacionalnog konventa o Evropskoj Uniji, i stručnjake iz privrede.“
Da li na ovom spisku vidite potrošačka udruženja? Ne čudi nas što ih ne vidite, jer iz prakse znamo da državu suštinski ne zanima ni sprovođenje Zakona o zaštiti potrošača niti mišljenje potrošačkih organizacija o bilo čemu, osim kad treba aminovati nešto što je državi u interesu, ili kad država, servilna prema krupnom kapitalu, bude uhvaćena u toj servilnosti, pa joj je neprijatno.
Ali zato su na spisku sve sami šampioni zaštite interesa krupnog kapitala – sveprisutni NALED i Savet stranih investitora. A tu su i „stručnjaci iz privrede“, što su, uopšte nemamo sumnje, predstavnici telekomunikacionih operatora, čiji je poslovni interes da potrošača vežu za sebe što duže i što čvršće.
Dakle, iako Republika Srbija članom 90. Ustava Srbije proklamuje zaštitu potrošača a članom 2. Zakona o zaštiti potrošača garantuje potrošačima pravo na učešće, to jest na „zastupljenost interesa potrošača u postupku donošenja i sprovođenja politike zaštite potrošača i mogućnost da preko udruženja i saveza udruženja za zaštitu potrošača bude zastupljen u postupku usvajanja i sprovođenja politike zaštite potrošača“, donošenje novog Zakona o elektronskim komunikacijama, čiji se jedan segment odnosi upravo na zaštitu potrošača, tužno je svedočanstvo toga da je učešće potrošača u izradi za njih relevantnih zakona mrtvo slovo na papiru.
U ovom tekstu (uglavnom) ćemo se baviti spornim (a u javnosti prećutanim) delovima tog segmenta u čijoj su izradi potrošačke organizacije morale biti konsultovane – tim pre što je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija matično za zaštitu potrošača. Iz sadržine spornih odredbi je jasno da nisu bile konsultovane, a ako koja organizacija i jeste (za šta nikakvih dokaza nemamo), očito joj je bila namenjena uloga dekora. I ostaje nejasno kako je Sektor za zaštitu potrošača unutar Ministarstva trgovine mogao da dopusti da se odredbe štetne za potrošače, pa još suprotne krovnom i sistemskom Zakonu o zaštiti potrošača, nađu prvo u nacrtu zakona (2021), pa u predlogu zakona (2023), a samim tim i u usvojenom zakonu.
PROŠIRENA ULOGA KREDITNOG BIROA
U članu 127. stav 2. novog Zakona o elektronskim komunikacijama predviđeno je: „Prilikom zaključenja ili izmene ugovora za korišćenje elektronskih komunikacionih usluga pružalac elektronske komunikacione usluge može da izvrši procenu solventnosti potrošača povlačenjem izveštaja iz baze podataka o zaduženosti potrošača, na način propisan pravilima rukovaoca baze, u svrhu donošenja odluke o pružanju elektronske komunikacione usluge, uz prethodnu saglasnost potrošača. Operator može, da podatke o izmirivanju obaveza potrošača od značaja za procenu solventnosti, dostavlja putem informacionog sistema bazi podataka o zaduženosti potrošača propisanu zakonom kojim se uređuje zaštita korisnika finansijskih usluga u svrhu provere solventnosti i kreditne sposobnosti potrošača od strane banaka i pružaoca elektronske komunikacione usluge.“
Dakle, od sada će Kreditni biro raspolagati ne samo podacima o vašim kreditnim zaduženjima već i o vašim zaduženjima prema telekomunikacionim operatorima. Vaši podaci, dati operatoru za jednu svrhu moći će, na osnovu Zakona o elektronskim komunikacijama, da se obrađuju za drugu svrhu. Niko vas nije pitao? Pa, to i jeste bila ideja. Jer biste se možda i pobunili. Ostaje samo da se vidi da li je ovakva odredba u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
MODELI NAKNADE ŠTETE U SLUČAJU JEDNOSTRANOG RASKIDA UGOVORA
Zbog sklonosti operatora da po sopstvenom nahođenju ukidaju potrošačima kanale, a onda da traže nekakve penale ili naknadu štete potrošačima koji zbog toga hoće sa njima da raskinu ugovor, javnosti je prilično dobro poznata odredba člana 107. još važećeg Zakona – koja je sa manjim modifikacijama i dopunama preneta u novi zakon – u vezi sa pravom na raskid ugovora usled izmene uslova ugovora. Ta izmena uslova ugovora svodi se na izmenu ponude s kojom je operator izašao potrošača, i koja je potrošača i opredelila da zaključi ugovor, i koja je zaključenjem postala sastavni deo ugovora, to jest predmet ugovora.
I važeći i novi Zakon o elektronskim komunikacijama izričito predviđaju da kad se „najavljenim jednostranim izmenama bitno menjaju uslovi pod kojima je ugovor zaključen, na način koji nije u korist krajnjeg korisnika, a naročito u pogledu specifikacije usluga i uslova za korišćenje usluga u vezi sa ponuđenim promotivnim pogodnostima“, krajnji korisnik „ima pravo na raskid ugovora, bez obaveze plaćanja troškova u vezi sa raskidom“.
Pošto ovaj slučaj raskida ugovora nije precizno regulisan Zakonom o zaštiti potrošača, a starim Zakonom o elektronskim komunikacijama nije bilo predviđeno šta su to „troškovi u vezi sa raskidom“, u praksi su se javljala bizarna tumačenja da „troškovi u vezi sa raskidom“ zapravo nisu naknada štete već nekakva naknada u vezi sa priključenjem potrošača na mrežu, pa se, eto, u slučaju raskida ta naknada neće naplatiti, ali naknada štete hoće. Radi se, naravno, o teškoj manipulaciji, koja teško da bi prošla na sudu jer je pitanje naknade štete i promenljivosti predmeta ugovora jasno regulisano Zakonom o obligacionim odnosima.
Novi Zakon o elektronskim komunikacijama konačno definiše šta su to „troškovi u vezi sa raskidom“, ali definicijom ozakonjuje dosadašnju, vrlo problematičnu praksu koja se sastoji iz toga da se krajnjem korisniku koji prevremeno raskida ugovor iz razloga koji operatoru garantuju pravo na naknadu štete nude dve opcije a krajnji korisnik bira koja mu je opcija povoljnija.
U članu 129. novog zakona to je definisano ovako:
„Potrošač koji podnese zahtev za jednostrani raskid ugovora (ne odnosi se na razlog ukidanja kanala, koji je objašnjen u narednom odlejku ovog teksa) iz stava 1. ovog člana zaključenog na određeno vreme, dužan je da plati troškove u vezi sa raskidom koji uključuju: (1) mesečnu naknadu za preostali period važenja ugovora zaključenog na određeno vreme, kao i preostale mesečne rate za terminalnu opremu kupljenu uz uslugu ili (2) naknadu u visini razlike između pune cene i popusta ostvarenog na usluge i terminalnu opremu, ako je plaćanje ovog iznosa povoljnije za potrošača.”
Kao što smo ranije pisali, opcija pod jedan (kad se isključi pominjanje preostalih mesečnih rata za terminalnu opremu kupljenu uz uslugu) ne samo što je u četiri navrata rešenjima Ministarstva trgovine proglašavana za nepravičnu ugovornu odredbu (rešenja protiv MTS-a, SBB-a, VIP-a i Telenora), već je ona i u jasnoj suprotnosti sa jednim od osnovnih načela klasičnog ugovornog prava, a to je načelo jednakosti uzajamnih davanja (članovi 15. i 122. Zakona o obligacionim odnosima), i u suprotnosti je sa jednim od osnovnih postulata potrošačkog prava prema kojem se može naplatiti naknada samo za pruženu uslugu, a ovde usluge više nema već se na ime „naknade za raskid ugovora“ plaća ista ona suma koju bi potrošač plaćao na ime pretplate/potrošnje da je ostao u odnosu sa operatorom do isteka važenja ugovora na određeno vreme. Dakle, potrošač se kažnjava za jednostrani raskid obavezom plaćanja usluge koje više nema – kao da je i dalje ima. Mi ovaj „koncept dve opcije“ koji uključuje odlukama Ministarstva zabranjenu opciju, osporavamo još od 2018. godine kada su ga sva četiri operatora kao po nekom dogovoru uvela u našu praksu. Njegovi zastupnici tvrde da se sporni model naknade štete ne nudi kao jedini već kao opcija, i da postoje situacije kada je taj model naknade štete povoljniji od modela naknade po osnovu razlike u visini razlike između pune cene i popusta ostvarenog na usluge i terminalnu opremu. To jeste tačno, ali ne može da bude izgovor za njegovo korišćenje. Zakonodavac je mogao osmisliti neki drugi model a ne onaj maksimalistički – model izmakle dobiti – koji je u direktnoj suprotnosti sa pomenutim načelima iz Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o zaštiti potrošača, i koji je isti taj zakonodavac već jednom zabranio sopstvenim rešenjima o kršenju kolektivnog interesa potrošača iz 2018. godine! Međutim, zakonodavcu je očito bilo lakše da samo ozakoni postojeće stanje pod uticajem moćnih operatora kojima je to stanje u interesu, a sve to u odsustvu potrošačkih organizacija koje bi mogle da se pobune.
Svejedno, čak i ovako ozakonjen, sporni model naknade štete ostaje neusaglašen sa oba pomenuta zakona, kao i sa ustavnim načelom zaštite potrošača kao slabije ugovorne strane, i podložan je osporavanju pred Ustavnim sudom.
NOVA REGULATIVA U VEZI SA IZMENOM USLOVA UGOVORA (UKIDANJE KANALA)
Jedna stvar je ipak dobra – pošto je sada jasno definisano šta su tačno „troškovi u vezi sa raskidom“, operatori više neće moći da tvrde da im sleduje naknada štete jer njena naplata tobož nije isključena Zakonom o elektronskim komunikacijama u situaciji kada operator menja sadržinu paketa na način koji nije u korist krajnjeg korisnika (a to je ukidanje kanala koji su bili deo ponude), a to je situacija koju Zakon o zaštiti potrošača ne pokriva kada govori o pravu na raskid ugovora bez obaveze plaćanja naknade štete.
Ono što, međutim, ne možemo oceniti kao pozitivno je ubacivanje izvesnih razloga iz kojih se potrošaču može uskratiti pravo na raskid ugovora bez obaveze plaćanja naknade štete, iako su mu kanali izmenjeni na način koji nije u njegovu korist.
U starom zakonu bilo je navedeno da se pravo na raskid bez naknade zbog promene uslova ugovora (a naročito specifikacije) garantuje samo ako se tim promenama bitno menjaju uslovi ugovora. Članom 131. novog zakona je predviđeno da „krajnji korisnik nema pravo da raskine ugovor, bez obaveze plaćanja troškova u vezi sa raskidom, kada je jednostrana izmena uslova ugovora od strane pružaoca usluge iz stava 2. ovog člana administrativne prirode i nema negativnih posledica na krajnjeg korisnika ili je posledica zakonskih i regulatornih promena.“
Mogli bismo da naslutimo šta su promene administrativne prirode (npr promeni se naziv kanala), i šta su posledice zakonskih i regulatornih promena, ali „negativne posledice na krajnjeg korisnika“ nam mirišu na pravo svemoćnog operatora da sam procenjuje da li je npr izbacivanje iz ponude jednog ali za potrošača bitnog kanala imalo negativne posledice na potrošača. Tako operatori uvek mogu da kažu „jedan k’o nijedan, nije to negativno po vas.“ Što, naravno, ne dolazi u obzir.
Konstatujemo da se „negativne posledice na krajnjeg korisnika“ nisu nalazile u Nacrtu novog zakona, već su osvanule u Predlogu koji je Vlada usvojila – što znači da je njihove ubacivanje proizvod „javne rasprave“ na koju potrošačke organizacije niti su bile pozvane niti su u njoj učestvovale.
Uvedena je i jedna veoma korisna novina: obaveštenje o nameri jednostrane izmene uslova ugovora više neće moći da se okači samo na sajt i da se smatra izvršenim. Članom 131. stav 1. novog zakona je predviđena dužnost operatora da „krajnjeg korisnika najmanje 30 dana unapred, na jasan i razumljiv način, na trajnom nosaču podataka ili drugi odgovarajući način koji omogućava krajnjem korisniku da sačuva obaveštenje na trajnom nosaču podataka, obavesti o nameri jednostrane izmene uslova ugovora, kao i pravu krajnjeg korisnika na raskid ugovora pre isteka perioda na koji je zaključen, bez obaveze plaćanja troškova u vezi sa raskidom.“ Zakon definiše trajni nosač podataka kao sredstvo koje krajnjem korisniku omogućava čuvanje informacija koje su mu lično upućene i kojima može naknadno pristupati tokom odgovarajućeg vremena u svrhe za koje su te informacije namenjene“, pa je jasno da će od sada za potrošača biti relevantno samo ono obaveštavanje koje je učinjeno lično.
VAŽNO! Zakon sada u istom članu jasno predviđa u kom roku krajnji korisnik ima pravo na raskid ugovora, što je do sada bilo u domenu tumačenja. Članom 131. stav 2. je predviđeno da se ovo pravo ostvaruje „u roku od 30 dana od prijema obaveštenja o nameri jednostrane izmene uslova ugovora“. Prema tome, sada je kristalno jasno da potrošač od trenutka dobijanja obaveštenja ima 30 dana da operatoru uputi izjavu o raskidu ugovora, a ako taj rok propusti – GUBI TO PRAVO.
AUTOMATSKO PRODUŽAVANJE UGOVORA
Daleko problematičniji problem od naknade štete u novom Zakonu o elektronskim komunikacijama jeste uvođenje pravila, koje ne trpi nikakav izuzetak, da se pretplatnički ugovor zaključen na određeno vreme automatski pretvara u ugovor na neodređeno vreme, pošto njegovo trajanje istekne. Potrošaču, dakle, uopšte nije dozvoljeno da traži da mu ugovor istekne, što je, videćemo, u suprotnosti sa Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o zaštiti potrošača, a uvođenje ovog pravila nije, kako nam se čini, ni u skladu sa Evropskim zakonikom o elektronskim komunikacijama.
Stari Zakon o elektronskim komunikacijama (2014), što je veoma bitno naglasiti, uopšte nije pominjao da se pretplatnički ugovor na određeno vreme automatski produžava ili se pod određenim uslovima može produžiti u ugovor na neodređeno vreme. On ovu materiju uopšte nije regulisao.
Zakon o zaštiti potrošača, sistemski i krovni za potrošače (2010, 2014, 2021), u članu 44. stav 1. tačka 6. smatra nepravičnom ugovornom odredbom „ako se ne dokaže drugačije“ onu ugovornu odredbu koja ustanovljava „prećutno produženje ugovora zaključenog na određeno vreme, kada se potrošač ne izjasni, ako je rok u kom je potrebno da se potrošač izjasni da ne pristaje na produženje ugovora neprimereno kratak u odnosu na rok na koji je ugovor zaključen“.
Zakon o obligacionim odnosima – sistemski i krovni zakon koji se primenjuje na situacije koje Zakon o zaštiti potrošača nije regulisao – u članu 357. veoma jasno kaže da „trajni dugovinski odnos sa određenim rokom trajanja prestaje kad rok istekne, izuzev kad je ugovoreno ili zakonom određeno da se posle isteka roka dugovinski odnos produžava za neodređeno vreme ako ne bude blagovremeno otkazan.“
Član 105. stav 3. Evropskog zakonika o elektronskim komunikacijama kaže: „Kada je ugovorom ili nacionalnim zakonom omogućeno automatsko produžavanje ugovora na određeno vreme u oblasti elektronskih komunikacionih usluga (…), Zemlje članice (EU) će obezbediti da nakon takvog produžetka, krajnji korisnici budu ovlašćeni da prekinu ugovor u bilo koje vreme, sa maksimalnim otkaznim rokom od mesec dana, kako odluče zemlje članice, i bez ikakvih troškova osim naknade za usluge koje su pružene tokom otkaznog roka. Pre no što ugovor bude automatski produžen, pružaoci usluga će obavestiti krajnje korisnike, na uočljiv i blagovremen način i na trajnom nosaču podataka, o nadolasku kraja ugovorne obaveze i o načinima da se ugovor prekine. Istovremeno, pružaoci usluga će dodatno pružiti krajnjim korisnicima najbolje savete o tarifama u vezi sa svojim uslugama. Pružaoci usluga moraju krajnjim korisnicima pružati informacije o najboljim tarifama, najmanje jednom godišnje.“
Iz navedenog se vidi da do usvajanja novog Zakona o elektronskim komunikacijama, što se desilo 29.4.2023. godine, domaće zakonodavstvo nije predviđalo bezuslovno, automatsko produžavanje ugovora na određeno u ugovor na određeno vreme, a naročito ga nije predviđalo u oblasti elektronskih komunikacionih usluga. Zakon o obligacionim odnosima dopušta automatski produžetak, samo kada je ugovorom ili zakonom predviđen, ali samo ako on ne bude blagovremeno otkazan. Već smo u ranijim tekstovima pisali o golemom neshvatanju razlike između pojma „raskida“ i „otkaza“ (https://efektiva.rs/aktuelnosti-efektiva/potrosaci-aktuelnosti/greske-u-zakonu-o-zastiti-potrosaca/), i samo ćemo reći da se u Zakonu o obligacionim odnosima pod „blagovremenim otkazivanjem“ ne podrazumeva klasični otkaz ugovora na neodređeno vreme, već se smatra obaveštavanjem druge strane o nameri da se ugovor na određeno vreme ne produžava, to jest o želji da ugovor istekne. Kad ugovor istekne nema nikakve priče o naknadi štete, nema nikakve priče o otkaznim rokovima i dodatnim naknadama. Ugovor je gotov. Kraj priče.
Našim operatorima se istek ugovora na određeno vreme upravo zbog toga ne dopada, pa su osmislili originalan način da zarade tamo gde nemaju pravo da zarade – izmislli su da se na istek ugovora primenjuje otkazni rok, i u praksi su održavali jednu pravno sumnjivu, „mutantnu“ vrstu ugovora: ugovor na neodređeno vreme sa minimalnim važenjem ugovorne obaveze, koja je zapravo ugovor na određeno i neodređeno vreme – pa kako njima odgovara. Takvim ugovorom, za koji bi se moglo reći da poseduje osobine tzv prividnih ugovora, operatori izbegavaju svoju obavezu da pre isteka ugovora na određeno vreme pitaju potrošača da li hoće da sa njima zaključi aneks o produžetku ugovora, jer se, prema Zakonu o obligacionim odnosima, ugovori zaključeni u pisanom obliku jedino tako mogu i menjati. Ovo je, zapravo, način da se potrošač mimo svoje volje zadržava u ugovornom odnosu sa operatorom, na korist operatora a na štetu potrošača kako ekonomski slabije strane u ugovoru – o čemu je zakonodavac morao da vodi računa kad je pisao novi Zakon o elektronskim komunikacijama.
Da bi se postojeće stanje sa automatskim produžavanjem ugovora na „određeno-neodređeno vreme“ održalo, ono je, naravno, ozakonjeno, ali na način koji je novi Zakon o elektronskim komunikacijama doveo u sukob i sa domaćim sistemskim zakonima i sa Evropskim zakonikom o elektronskim komunikacijama, koji se primenjuje i na zemlje kandidatkinje za članstvo u Evropskoj uniji.
Članom 129. novog Zakona o elektronskim komunikacijama je predviđeno: „Pružalac usluge iz stava 1. ovog člana blagovremeno, pre isteka perioda na koji je ugovor na određeno vreme zaključen, na trajnom nosaču podataka ili na drugi odgovarajući način koji omogućava krajnjem korisniku da sačuva obaveštenje na trajnom nosaču, obaveštava krajnjeg korisnika o periodu važenja ugovora i o njegovim pravima i obavezama s tim u vezi i istovremeno ga savetuje o najboljim tarifama u vezi sa svojim uslugama. Nakon isteka perioda na koji je ugovor na određeno vreme zaključen, ugovor se automatski produžava na neodređeno vreme i krajnji korisnik ima pravo na raskid ugovora u bilo kom momentu uz maksimalni otkazni rok od mesec dana bez plaćanja troškova vezanih za raskid ugovora, uz izuzetak naknade za korišćenje usluge tokom otkaznog roka.“
Iz ovakve formulacije se vidi da je zakonodavac fingirao postojanje ne samo bezuslovnog već bilo kakvog prava operatora telekomunikacionih usluga na automatsko produžavanje ugovora zaključenog sa potrošačem na određeno vreme. Pošto ono nikada nije postojalo, on ga je uveo novim zakonom, iako Evropski zakonik za primenu citiranih pravila kao izričit uslov predviđa da je to pravo već postojalo, dakle da je bilo predviđeno postojećim zakonima. Pošto je uvedeno novim zakonom, smatramo da je domaći zakonodavac time prekršio Evropski zakonik.
Dakle, suprotno Zakonu o obligacionim odnosima i Zakonu o zaštiti potrošača, potrošač po novom Zakonu o elektronskim komunikacijama nema nikakvo pravo da traži od operatora da mu pretplatnički ugovor zaključen na određeno vreme istekne, i time izbegne plaćanje dodatnih obaveza, već je osuđen na to da mu se pretplatnički ugovor mora produžiti na neodređeno vreme – što sa sobom povlači punu komercijalnu cenu usluge – pa tek onda ima pravo da otkaže ugovor (što naš poslodavac uporno pogrešno naziva „raskidom“), uz obavezu da operatoru, naravno, plati uslugu za vreme trajanja otkaznog roka – uslugu koja mu je nametnuta jer mu je ukinuto pravo da zahteva da mu ugovor istekne – s tim što se „velikodušno“ poručuje potrošaču da tada, eto, nema obavezu plaćanja naknade štete. Pa, nikada nije ni imao obavezu da je plati u toj situaciji, jer isto rešenje kod otkaza ugovora na neodređeno vreme predviđa i Zakon o obligacionim odnosima (član 358)Kako je rešenje iz člana 129 novog Zakona o elektronskim komunikacijama u suprotnosti sa domaćim sistemskim zakonima ali i sa evropskim propisima, i ono se kandiduje za osporavanje pred Ustavnim sudom.
Ironija je da se zakonodavac u obrazloženju predloga novog zakona poziva na potpunu usklađenost sa njim!!! 🙂
RAČUN U ELEKTRONSKOM OBLIKU
Novi Zakon o elektronskim komunikacijama štedi naše šume, pa ustanovljava slanje računa u elektronskom obliku kao pravilo. Papirni računi se, kako je propisano članom 138. stav 2, izdaju bez naknade „na zahtev krajnjeg korisnika ili ukoliko ne postoje tehničke mogućnosti za prijem računa u elektronskom obliku“.
PRIGOVOR KRAJNJEG KORISNIKA OPERATORU
Prigovor je pravno sredstvo potrošača koje je, zapravo, isto što i reklamacija. I dalje ne shvatamo čemu šareniš naziva za istu stvar. Regulativa je manje-više ostala ista, a zakonodavac je propustio da ispravi jednu flagrantnu neusklađenost sa Zakonom o zaštiti potrošača – nije iz Zakona o elektronskim komunikacijama izbacio prekluzivni rok od 30 dana za ulaganje reklamacije. Zakon o zaštiti potrošača ne predviđa nikakav rok za ulaganje reklamacije, te ova odredba ne sme da se primenjuje na potrošače jer im umanjuje prava koja im garantuje za njih krovni, sistemski zakon.
Napisao: Jovan Ristić, pravnik u udruženju Efektiva