Raskid ugovora kao izlaz iz CHF kredita

Krediti u švajcarcima, od nekada najpovoljnijih, u smislu nešto niže kamate koju su nosili, postali su opterećenje koje je korisnike dovelo u značajno teži položaj u odnosu na banke. Težinu ovog problema bi morale osetiti i banke, obzirom da, u skladu sa Odlukom o klasifikaciji aktive i vanbilansih stavki banke, po nekoliko kriterijuma (docnja, vrednost zaloga, kreditna sposobnost dužnika) ove kredite moraju svrstavati u lošiju, tj rizičniju grupu kredita i u skladu sa tim, morale bi izdvajati veće iznose rezervisanja.

Na nepovoljan položaj korisnika ovih kredita je najviše uticao nagli rast kursa švajcarskog franka, koji je špekulativnog karaktera, i koji je doprineo da se odnos uzjamnih davanja između banaka i korisnika kredita poremeti u korist ovih prvih. Reč je o jednom obliku neosnovanog obogaćenja, jer valutna klauzula nije doprinela samo očuvanju realne vrednosti glavnice duga, već i značajnom uvećanju iznad realne vrednosti, ako se rast nominalne vrednosti glavnice u dinarima poredi sa ostalim parametrima (rastom kursa drugih valuta, stopom inflacije, tržišnom cenom nekretnina koje su bile predmet kupovine putem kredita, itd.). Obzirom da se banka valutnom indeksacijom kredita obezbedila od kursnih rizika, sav teret depresijacije kursa je prebačen na dužnike, čija primanja su vezana za dinare i ne prate kursne oscilacije.

Druga otežavajuća okolnost je bilo jednostrano uvećanje kamata i marži od strane banaka, koje su iskoristile pad vrednosti referentne stope Libor, za uvećanje
drugog dela kamatne stope, marže, čime su onemogućile svojim korisnicima da im pad vrednosti Libor-a donekle kompenzuje skok kursa franka u odnosu na dinar i evro. Takođe, banke su koristile i odsustvo bilo kakve reakcije nadzornih organa NBS-a, koja je vrlo brzo, nakon 2006. kada je tadašnji guverner Jelašić
zapretio krivičnim prijavama dvema bankama zbog jednostranog povećanja kamata, napustila taj stav i dozvolila bankama nesmetanu korekciju kamata, pa samim tim i uvećanje mesečnih anuiteta izraženih u francima.

Što se tog problema tiče, u proteklom periodu je, po informacijama Udruženja Efektiva, doneto minimum 5 prvostepenih presuda u korist klijenata na redovnom sudu, kao i 18 prvostepenih presuda Suda časti Privredne komore, što uz neke ranije primere sudske prakse, opravdano ukazuje na to da ovaj problem može biti rešen u korist korisnika kredita.

Kako rešiti problem valutne klauzule CHF kredita?

Predlog Udruženja Efektiva je da se rešenje nađe na bazi  jednog od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), a to je načelo jednakosti uzajamnih davanja, koje je u ovim kreditima značajno narušeno, čime se stiču uslovi za raskid ugovora ili njegovu modifikaciju. ZOO je i predvideo, odnosno uredio mogućnost raskida ili modifikaciju ugovora u skladu sa članovima 133. do 136, tj klauzulom poznatom kao Rebus sic stantibus (ugovor obavezuje dok se okolnosti ne promene). U ovim kreditima imamo jasan slučaj promenjenih okolnosti koje znatno otežavaju ispunjenje ugovora i dovode u pitanje njegovu svrhu. Ovo treba posmatrati i kroz činjenicu da korisnici ovih kredita i nakon nekoliko godina redovne otplate duguju više nego što su pozajmili.

Ugovorne strane imaju mogućnost da samostalno sprovedu ovu aktivnost, a ukoliko to ne učine, ugovarač kod kog su nastupile promenjene okolnosti, može pokrenuti su sudski spor pred nadležnim sudom. Sud je ovlašćen da raskine ugovor ako postoje odgovarajuće promenjene okolnosti, ali ga, uz pristanak tuženog (banke) može i modifikovati, kako bi on i dalje ostano na snazi.

Obzirom da, u većini slučajeva, ni jednoj strani ne odgovara raskid, potrebno je pronaći valjano rešenje u korekciji ugovornih obaveza za preostali rok otplate kredita. Tu značajnu ulogu može odigrati posredovanje NBS-a u razgovorima predstavnika obe strane, kako bi se izbegli sudski sporovi, uzimajući u obzir da je NBS u prethodnom period napravila niz propusta koji su doveli korisnike ovih kredita u težu materijalnu situaciju, počevši od trenutka odobravanja ovih kredita, kada ni banke ni NBS nisu jasno istakle činjenicu da na kurs franka ne mogu uticati, kao što je to moguće na kurs evra, koji se može “braniti” intervencijama sredstvima iz rezervi NBS-a.

Dakle, potrebno je sabrati uplaćene anuitete u dinarima i odbiti ih od iznosa kredita isplaćenog u dinarima. Razlika koje preostane može biti polazna tačka novog kredita po kamati za dinare koju treba naknadno ugovoriti. To bi u svakom slučaju bio rezultat i sudskih sporova s namerom raskida ugovora, obzirom da je ovde relativno lako dokaziva značajno promenjena okolnost na štetu jedne ugovorne strane-korisnka kredita.

Korist za korisnike kredita, u ovom slučaju, se ogleda u činjenici da je iznos koji se dobija ovakvom formulom dosta manji od iznosa koji je potreban da se kredit u istom momentu u celosti otplati u skladu sa aktuelnim planom otplate. Dužnici koji u ovom slučaju ne bi mogli da otplate dug, imali bi opciju podizanja novog kredita po aktuelnim uslovima, ali sa značajno manjom glavnicom nego što je trenutno imaju, pa samim tim i značajno manjom mesečnom obavezom.

Primer: kredit u iznosu od 100.000chf (u tom trenutku oko 62.000 evra) podignut 2008. godine na 25 godina i kamatom od 5%. Nakon 5 godina otplate korisnik po planu otplate duguje još 90.000 chf (sada oko 75.000 evra).

Ako bi se izdejstvovala sudska odluka o raskidu ugovora, ona podrazumeva vraćanje dinarskih novčanih iznosa koje je svaka strana primila od one druge, pa bi računica izgledala ovako:

U trenutku puštanja kredita u tečaj, ovaj klijent je u dinarima dobio oko 4,7 miliona dinara. Za pet godina otplate, u dinarima je uplaćeno ukupno oko 2,6 miliona dinara, što znači da bi klijent banci morao da vrati razliku od oko 2,1 milion dinara, što je u ovom trenutku oko 18.500 evra, a to je daleko manje od ostatka duga po planu otplate koji iznosi oko 75.000 evra.

Šta da urade korisnici koji nisu mogućnosti da uplate tu razliku?

Jedna od opcija je da podignu novi stambeni kredit kojim bi to refinansirali, čime bi dobili značajno manju mesečnu ratu, obzirom da je glavnica duga dosta manja. Druga opcija je prodaja nekretnine (na koju banka više nema hipoteku), gde bi se sigurno ostvarila i razlika između prodajne cene stana i duga potrebnog za uplatu banci. Od onoga što ostane, korisnik može probati da ponovo reši stambeni
problem, bar na neko vreme, kupovinom nekretnine manje vrednosti, manje kvadrature itd.

Dakle, ako i deluje nerealan, ovakav epilog je predviđen Zakonom o obligacionim odnosima, a mi smo još pre nekoliko meseci pokrenuli jednu pojedinačnu tužbu sa ovakvim zahtevom, o čijem ishodu ćemo obavestiti javnost.

UBK EFEKTIVA